У добром делу Старе Србије, у првој половини 19. века, турски односно шиптарски зулуми били су у знатној мери сузбијени, заслугом двојице метохијских хајдука, Рака Ђурића из села Рудника крај Клине и Илије Туровића Криводољанина, чувенога Или-Куча, како су га Албанци звали и у својим песмама славили. Они не само да су проредили и умирили многобројне турске и шиптарске ситне зулумћаре него су им побили и такве истакнуте буљукбаше и прослављене јунаке какви су били Сулејман Госка и Суљ-Камиш, звани Перо Мухамедово. Српска раја је тада слободније дисала, а боље дане доживели су и Патријаршија и Дечани. То је потрајало четврт века, а онда се негде 1860. године Раку и Илији догодила невоља. У планини, на туђем терену, заробљени невероватно високим снегом, док је Рако био још и болестан, они потражише уточиште код Руговаца, албанских потурчењака, предака Ибрахима Ругове, али их ови препознаше, па на превару убише болесног Рака, а Илију савладаше и везаше. Страдања српског хајдука Илије Туровица Чувени буљукбаша Сулејман Кока, који је после смрти Суљ-Камиша прижељкивао и вребао при-лику да се прогласи за шиптарског Малог Цара, овим је дочекао свој тренутак. И ускоро је повео крваву процесију преко целе Метохије, кроз сву Пећку, Ђаковичку и Призренску нахију, носећи на високо подигнутом коцу одсечену Ракову главу и водећи претученог и окованог Или-Куча. У Призрену, на једном згодном брежуљку, Турци и потурчењаци приредише Илији голготу.
Неки аутори кажу да је био распет на крсту, док Марко Миљанов наводи да јесте био распет, али не на крсту него на три паралелно постављена коца. На њих су Илију подигли и везали: „за средњи је, преко прси, био свезан, а са стране, за два коца, руке и ноге, колико су дуге, распето свезане, раширене на десно и лијево“. На четвртом много вишем коцу била је постављена глава Рака Ђурића тако да је распети хајдук увек види. Мартиријум који је уследио, по много чему је личио на страдања првобитних хришћана, па и по томе што је прославио мученика, а посрамио мучитеље. Или-Кучу су, и на рукама и на ногама, забадали под нокте дугачке клинце од лучевине, које би потом запалили, тако да му је тело било распето између четири буктиње. Тело су му, пак, опасивали врелим обручима, горели усијаним гвожђем, кидали комад по комад меса ошрим клештима…
И све то тражећи да ода имена јатака који су хајдуке скривали, хранили и угошћавали. Јер, Сулејман Кока је имао намеру да приреди крвави спектакл масовног кажњавања Срба, непокорне раје која се усудила да помаже хајдуке, одметнике од цара. Илија му је одговорио да су они, српски хадуци, Србе бранили од зулумћара и враћали им отето, али их нису глобили, уосталом, као ни турску сиротињу. Глобу су узимали само од богатих Турака, што су они уз сваку другу част давали сами, да би били поштеђени. А ко није хтео да да, томе су отимали. Кад би требало да наводи имена, могао би да набраја једино турска, али му хајдучка част не дозвољава ни то да чини. Зато ће навести једно једино, и то име свога мучитеља Сулејмана Коке који, додуше, није давао друге воље него зато што је био приморан. Шест дана призренске голготе Муке је Илија подносио без роптања, као да није ни осећао бол, остајући све време прибран, бодар и пун пркоса. Маси посматрача, у којој је било највише „Турака“, албанских и српских потурчењака, али и доста хришћана, православних Срба и Албанаца католика, почело се чинити да хајдук-мученик поседује нека натприродна својства, попут некадашњих старохришћанских светаца-мученика.
Мучитељ се, у бесу, свему томе смејао, обећавајући да ће им светац убрзо проговорити, те да ће он сва потребна имена добити већ за шест дана. Када је пало вече и кад је свет почео да се разилази кућама, расположења су већ увелико била промењена и Албанци су се опраштали од хајдука речима: „Аферим, бре, Или-Куч! Нека ти је проста душа!“ А распети човек одговарао им је с прекором: „Немојте се опраштати! Па доћи ћете ви и сутра, да се разговарамо и певамо!“ Сутрадан, осећајући и схватајући да се овде води утакмица на живот и смрт између острашћене сурове подлости и простог тврдокорног поштења, сва та шаролика маса знатижељних људи прешла је на хајдукову страну. Потурчењаци који су до јуче јурили одметнуте Србе, чезнући да се прославе одсецањем њихових глава, сада су соколили Србина Илију да издржи муке, а у паузама његовог мучења окрепљивали су га и водом, и вином, и кафом, и ракијом, и разноврсним јелима, јер по турским обичајима то је било дозвољено.
Бивало је Арнаута – писао је војвода Марко Миљанов – који му је тако дава, да га умиљато поглачи руком по глави, говорећи: „Е, Илије! Да ми бјеше некад твоју главу осјећ и овако поглачит, то оћаше бит за мене и моју част најскупље благо на свијет!“ Тако говорећи му, проточе му два извора из очи, ка да му је мајка Илију родила! Све те сцене одвијале су се у потпуном складу са естетичким принципима албанских кангатара, певача-песника, и њихове сатиричне поезије. И веома је вероватно да је до преокрета на призренској голготи дошло њиховом заслугом. Они су првог дана мучења метохијског хајдука ћутали и посматрали. А већ другог дана, видећи трагикомични положај Сулејмана Коке, који је неинтелигентно срљао у сигуран морални пораз, надмећући се с човеком који с великом лакоћом узима смрт, а ни за шта на свету не да свој образ, кангатари су дохватили у руке своје тамбурице и запевали своје веселе песмице, на подсмех и поругу уображеног насилника, мучитеља. Шест дана је трајало мучење Илије Турови’а , како је насилник и обећао. На највећим мукама, гледајући у небо и у одсечену главу свог верног друга и саборца, хајдук је мучитеља опомињао: “Пази ми Ракову главу, бре, Суљ-Кока! Па ћу и ја пазити твоју кад је будем на коцу носио!“ Присутни Албанци су клицали, дивећи се пркосу очајника како су мислили, а нису знали да је смисао тих речи много дубљи, да је то било, у ствари, пророчанство које ће се кроз неколико година и испунити. Шестога дана Сулејман Кока је капитулирао и, не добивши ниједно од тражених имена, сем својега, полумртво, унакажено тело Илије Туровица предао призренском паши, валији Косовског вилајета, на даљу надлежност. А овај га одмах бацио у тамницу, не би ли се сва та брука и срамота што пре заборавила.
Четири године касније, у Призрен је дошао други паша. Нови валија, потурчени Пољак, уз то песник, лако је нашао заједнички језик са дечанским калуђерима, на-равно, не без обилатог мита, те је, упркос турским протестима, пустио Илију Куча на слободу, односно у планину. Илија је хајдуковао још шест година. За то време пружила му се прилика да се негде на путу између Пећи и Ђаковице сретне са Сулејманом Коком. Није га убио мучки, из заседе, замаскиран, како то данас чине шиптарски терористи, него га је упозорио на своје присуство, кликујући по обичају: “Ај, Сулејман Кока, бре!“ А и овај је узвратио, по истом обичају, потежући своју чувену пушку ћошеиму и кликујући: „Чекај, чекај, Или-Куч! Да видимо ко је јунак!“ Само, безимена Илијина пушка била је бржа од ћошеиме. И тако је хајдук-мученик одржао реч и главу Сулејмана Коке пронео кроз Метохију
