Са уписом године у Учитељској школи у Ужицу родитељи су плаћали екскурзију. Термин је строго утврђен. У том погледу није било одступања. Исидора и њени вршњаци радовали су се у ишчекивању екскурзије. Знали су одредиште, али нису били обавештени о маршрути, циљу путовања, неопходним стварима које треба понети… Недостајала је комуникација на линији професор – ученик. Нису имали изнајмљене аутобусе. Путовали су возом, редовним линијама. Било је кашњења, чекања на станицама. Исидори се утиснула слика са екскурзија у првој години. Стигли су у Неготин. Киша је лила као из кабла. Сви су били мокри. Стајали су немоћно на долазном перону. Неко је начуо да ће бити смештени у интернату Учитељске школе. Професора нема ни у трагу. Исидора је била очајна и љута. Шушкало се да су се запричали и нису изашли из воза. Исидора је била предузимљива. Сматрала је да треба да предузму нешто. Предлагала је да сами оду до тог интерната, али нико није кренуо. Сатове нису имали. Мокра одећа слепила јој се уз тело. Спавала је на ногама. Ништа јој није значило ни кад су професори стигли. Изгубила је наду да ће у животу имати суву одећу на себи. Нико од ученика није имао кишобран. Исидора је прогунђала професору музике да су се смрзли. Човек ју је бесно погледао. Накострешио се и одбрусио на девојчицу која је подрхтавала на киши. Професорово понашање било је у маниру кривца, али Исидора то није тада схватала, па се растужила. Сагла је главу док су јој се кишне капи сливале низ лице.
Колона ученика натопљених водом запутила се у интернат.
Били су гладни и покисли. Резервну одећу нису носили са собом јер је нико није имао! Исидора је толико прегладнела да хладне макароне није ни погледала. Желела је да се опружи на кревету. Сан их је окрепио. Јутро је било сунчано, на небу ни облачка. Само плаветнило. Радост се полако враћала и плавила душу. Предстојао је пут до Прахова, а одатле бродом до Београда. Исидора је помно посматрала крајолик који се разликовао од њеног значаја. Ђердапска клисура била је величанствена! Девојчица је задивљено посматрала стрме литице са обе стране реке. Промицали су градови са румунске стране. Читав пејзаж се преливао у дугиним бојама. Нежни пастелни тонови мешали су се са тамнијим нијансама.
Боје су биле распоређене неком логиком. Дунав је имао црвенкаст одсјај. Хтела је да подели доживљај са неким. Канила се да пита другарицу да ли она исто види, али није смела. Занемела је од лепоте, упијала је боје, звук и мирис. Дивила се без стрепње како ће се брод провући кроз Ђердапску клисуру. Капут је предала ложачима на броду.
Угаљ се жарио, а њен капут је висио и сушио се. Иако је била сањар имала је доста практичног смисла. Умела је да извуче максимум из ситуације.
У животу је настојала да има једну бригу мање. Тако се могла препустити чарима овог путовања и памтити га по снажном доживљају. Била је задовољна професорима, јер су ћутали, те нису нарушили њене мисли и осећања.
Препустила се свеприсутној лепоти. Окружење је било виише него чаробно. Више је није занимало, а ни бринуло да ли други виде исто што и она. Желела је да пут дуже траје. Београд је волела неизмерно јер га још није добро познавала, а раније га је видела. Није је тад ништа друго интересовала већ описивање природе и лепоте. Куће су деловале суморно и не дотичу их се.
Све што је касније видела: Атина, Акропољ, Коринтски канал, Венеција, Аустрија – нису засенили лепоту, која јој се на путу од Прахова до Београда узнездила у души. Прелеп пејзаж, дуга, расположење стопили су се у непоновљиву чаролију која се тешко може изразити речима. Доживљај природе заустављене у времену дубоко јој се урезивао у душу.
Често је овај призор призивала у каснијем животу, нарочито у тешким тренуцима. Опуштао ју је и уливао јој снагу. Искрцали су се у Београду. Исидора је обукла сув капут. Прљаве фасада и збијене зграде на првом погледу нису оставиле нарочит утисак на њу. Није било објашњења, јер је зграде нису ни занимале, више се освртала на историјске грађевине. Кратко су се задржали на Калемегдану (била је одушевљена са тим величанственим историјским тврђавама), који се Исидори много допао, а касније је и заволела јако Београд. Мало су прошетали и разгледали остатке тврђава около, а и прошетали градом. Дан је био леп и на зидинама Келемегдана су седели млади. Професори су стајали у групи, са стране. Убрзо се пронео глас да је време за покрет. Одвели су их у биоскоп. Исидора је била уморна од пута. Није погледала улицу, а ни име биоскопа. Чим су сели обузео ју је дремеж. Присиљавала је себе да гледа филмске новости – увод у пројекцију.
Снимци великог вође промицали су док је покушавала да остане будна. Тргла се. Радници су певали неку полетну песму. Предано су радили за траком. Исидора је покушала да докучи шта је на траци, али се кадар променио. Више није било призора преданог фабричког рада. Тамнопути људи гледали су задивљено свог идола, Тита. Исидора је запазила необичне капе и шаре на одећи. Спикеров глас губио се у даљини. Призор окупљених државника трећег света нестао је у пријатној измаглици.
Ствар се отела контроли. Исидора је спавала дубоким сном. Пробудила ју је шкрипа столица и замор. Исидорини вршњаци коментарисали су филм. Посета престоничком биоскопу ипак је доживљај! Исидора је ћутала. Било јој је важно да се не посумња да је спавала. „Шта кажеш о филму?“ питала ју је Сека. „Још размишљам. Рећи ћу ти касније!“, снашла се Исидора.
То „касније“ није остварено.
Набацила је весео, наспаван и одморан лик. Корачала је одлучно. Изгледало је као да сабира утиске о одгледаном филму. Била је свесна да се не мора све рећи. Није потребно да све истине угледају светло дана. Корачали су ка железничкој станици. Умешали су се у ускомешану путничку гомилу. Пробијали су се између жена са цегерима и студената. Укрцавање у воз за Ужице било је у току. Ученици су се размилели по купеима.
Отправник је пиштаљком огласио полазак. Воз се тргао уназад и кренуо. Ученици ужичке Учитељске школе аплаудирали су. Враћали су се у своје место. Повратак увек прија.
Важно је имати тачку ослонца. Место одакле се отискујеш и где се можеш вратити, размишљала је Исидора. Стајала је у ходнику и гледала кроз прозор. Чинило јој се да је воз поред кога су промицали у покрету, а да њихов стоји. Махнула је неким људима који су гледали у њих. На изласку из станице угледала је неколико напуштених зарђалих вагона.
Дечак из њеног одељења разгледао је кочницу за случај опасности. Позвао је Исидору да прошетају вагонима. Прихватила је. Било је забавно прелазити из вагона у вагон. Када би срели неког професора застали би и правили се да гледају кроз прозор. Онда би наставили даље. Срели су жену са посудама за кафу и чај. Пријао им је топли напитак. Забављали су се провирујући у купее. Нагађали су ко где и зашто путује. Воз је био пун. Стајао је на успутним станицама и чекао укрштања.
У једном купеу затекли су групу ученика окупљену око Велимира. Дечак се клео да му је машиновођа дозволио да повуче пиштаљку. Писак је био тако моћан, објашњавао је зајапурено. Није било сведока. Гледали су га са неверицом. Ипак, слушали су причу .
Боље и то него да се досађују! Исидора и њен пратилац враћали су се ка свом вагону. Није било лако снаћи се у свој тој гужви. Путници који силазе на следећој станици закрчили су ходиник. На крају су промашили вагон. Једноставно су прошли кроз њега. Воз је стајао у Пожеги, док су они успели да пронађу своје друштво.
Девојчице и дечаци певали су. Непријатни утисци с почетка путовања потиснути су и песма је одјекивла ходницима. Исидора се прикључила песми која је надјачала звук локомотиве и клопарања точкова спорог воза који их је враћао кућама.
