Свештеник Дарко Б. Јелић: ПАСХА

Термин Пасха обухвата Тродневље страдања, погребења и васкрсења Христовог (triduum mortis), дакле догађаје Великог петка, Велике суботе и Васкрсења.

Велики Петак

Творевина, сама по себи, смртна је и не може имати вечни живот, јер је створена и сама по себи нема извор живота. Бог је нестворен, вечан, и творевина може живети вечно једино у заједници са Њим, као извором вечног живота. Бог је наменио вечни живот човеку, а преко њега, као њеног возглавитеља, и свој творевини.

Остварење вечног живота кроз заједницу Творца и створења јесте спасење.

Спасење није избављење у свакодневном смислу речи (када се спасемо од неке погубне ситуације, када нас неко избави из опасности и сл.). Спасење није само опроштај грехова и помирење са Богом. Спасење је остварење заједнице са Животодавцем, чиме се укида грех, смрт и трулежност и тако остварује вечни живот, а онда, то јесте избављење, избављење из раља смрти и трулежности.

Адам, који је имао могућност да оствари своју вечност и вечност природе, прокоцкао је то одступивши од заједнице са Богом окренувши се у егоистичну заједницу са самим собом и са творевином, уместо са Творцем. Тиме је промашио циљ свога постојања, а то је грех. Адам је, дакле, грехом изгубио могућност остварења вечног живота за себе и за целу творевину.

Међутим, ако је човек оставио Бога, Бог није оставио човека. Ради спасења човека и преко њега целе творевине, Бог се оваплотио, примио наше тело; постао је потпуно једнак нама, осим у једном – у греху. У Христу се остварило оно што Адам није успео да оствари – потпуна заједница Бога и човека и потпуна послушност човека према Богу, и тиме се остварило спасење човека и целе творевине. Св. Иринеј Лионски каже: „Син Божији је постао Син Човечији да би човек постао Син Божији“, што значи: Бог је постао човек да би у том сједињењу човек постао бог по благодати.

Оваплоћење Бога врхунац свог смисла и разлога достиже на Пасху. Сам Христос је речима: „зато дођох за час овај…“ (Јн. 12;27) потврдио да није дошао само ради проповеди, само ради објаве Оца, само ради милосрдних дела, него управо да страда и да умре.

Јудејска пасха је био празник успомене на избављење Јевреја из египатског ропства (Pesа`h = јевр. Пролазак), а Христос од распећа пролази кроз гроб и васкрсава и са собом васкрсава и нас. Прошавши кроз смрт Христос нам даје живот.

Бог је узео првобитну, непатворену, човекову природу, природу пре пада, пре греха. Христос је „Јагње Божије које узима на себе грехе света.“ (Јн. 1;29) Узима на себе, али не самим оваплоћењем; Он их узима добровољно, својом љубављу; и ти греси света не постају Његови греси, нити нарушавају његову безгрешност. Стога Христос не страда из нужности пале људске природе. Нико није могао да му узме живот. Он страда не због тога што није могао да избегне страдање. Он страда слободно, добровољно, прихватајући вољу Очеву да прими грехе света, понесе их у смрт и том смрћу их уништи устајући из мртвих.

Коме и зашто је принесена овако велика жртва?

Ово питање поставља и на њега одговара Св. Григорије Богослов: „За кога и због чега је проливена ова крв за нас изливена, крв велика и преславна, крв Бога, и Архијереја, и Жртве? (…) Коме и због чега је принесена таква свота? Ако ли је ђаволу, то је страшна увреда! Зар да разбојник добије ту високу своту за искупљење, и прими не само од Бога, него и самога Бога, и да за своје џелатство прими такву, безмерну плату, тако да смо и ми по правичности поштеђени? Ако ли је дата Оцу, онда, на који начин? Ми нисмо били у ропству код њега. И друго, из ког разлога би крв Једнородног Сина била пријатна Оцу који није примио за жртву ни Исака, кога је његов отац принео, него је заменио жртвовање сина, па је уместо људске жртве дао овна? Из овога се види да Отац прима жртву свога Сина не због тога што је захтевао или имао потребу, него због домостроја (икономије) спасења и због тога што је човеку било неопходно да се освешта и обожи учовечењем Бога.“

Бог Отац даје Сина свога на жртву, а Син се добровољно жртвује не бивајући приморани ничим; само из своје чисте жеље да ослободе човека и природу смртности. Св. Јован Златоусти у том жртвовању види неизмерно смирење и љубав Очеву: „Кад је Авраам, на Божије тражење, био готов да жртвује сина свога љубљенога Исака, тада је Бог рекао: `Мене је Авраам задужио, па ја сада, дајући Сина мога на жртву, одужујем се Аврааму`.“

Смрћу на Крсту Христос је умртвио грех и последицу греха – смрт.

Како?

Адам је, сагрешењем и одступањем од заједнице са Богом, изгубио живот. Иако је још наставио да обитава на земљи (да хода и говори), он је већ тада умро, управо онако како му је Бог предочио да ће се десити када преступи заповест („У који дан окусиш (…) умрећеш“ /1. Мој; 2;17/). Пао је у амбис смрти и са собом повукао свеколику творевину. После пада у грех Адам се покајао. Покајање је одлично стање, јер се њиме раскида веза са грехочињењем. Али само покајање није способно да укине последицу греха, а то је смртност и трулежност. Да би се укинула смрт био је потребан неко ко није сагрешио и неко ко има вечни живот. Бог је вечан, Бог је безгрешан, али као Бог он има сасвим различиту суштину од човека и да би се базгрешност и вечност Бога могле односити на човека било је потребно да се оствари јединство нестворенога Бога и створеног човека. То је учињено у Христовој личности у којој се Духом Светим у утроби Маријиној сјединило божанство и човечанство. Грехом, уз тело човечије се привила смрт, а сада се, оваплоћењем, очовечењем, Бога уз то исто тело привио Живот и тај Живот је одагнао смрт. Христос је својим човештвом (човечанском природом) умро, али будући да смрт не може да буде јача од Живота, Живот је том смрћу уништио смрт и људе опет вратио у нетрулежност за коју су и створени.

Дакле, из свега овога произлази да нас Христос није откупио нити од ђавола, нити од Оца. Али, ми ипак говоримо о Његовој искупитељској жртви. Ипак нас јесте откупио. Није нас откупио ОД ОЦА; откупио нас је ЗА ОЦА. Од кога нас је откупио? Откупио нас је од нас самих. Својом искупитељском жртвом, Господ Христос је од нас откупио грех, откупио је последице греха тј. откупио је трулежност, откупио је смрад, откупио је смрт, а за узврат нам је даровао слободу, здравље, радост, милину, светлост, топлину, бесмртност; дао нам је Живот вечни у Очевом Царству.

То је Тајна Крста, то је улазак човека и свеколике творевине у Живот, кроз Христову животворну смрт.

Јутрење Великог петка

Кроз историју дошло је до претурања литургијског времена Страсне седмице, па се вечерња богослужења служе ујутру, а јутарња увече. Тако се и Јутрење Великог петка (прерано) служи у четвртак увече (из практичних разлога, додуше). Карактеристика овог богослужења је да се на њему чита дванаест одељака из Св. Јеванђеља у којима се описују страдања Господа Исуса Христа и Његова крсна смрт.

Народна побожност Великог петка потиснула је црквени поредак приликом читања Јеванђеља. Током времена, дошло се до тога (а данас је то сасвим подразумевано и нормално) да се читања јеванђелских одељака слушају клечећи. Међутим, црквени поредак подразумева да се за време читања Јеванђеља стоји усправно, с обзиром да нас је сам Господ удостојио да будемо причасници оваплоћене Речи Божије. Како, тумачећи Литургију,  каже Св. Герман Цариградски: „Јеванђеље је присуство Божије којим се нама јавио, говорећи нам не више кроз облак и загонетке, као некада Мојсију гласовима и муњама и јеком труба и примраком и огњем на гори (Синају), или пророцима кроз сновиђења, него се јавио нама видљиво као истинити Човек, Кротки и Тихи Цар (…) кроз којега нам је говорио Бог и Отац (…) о којем Отац са неба сведочи и говори: `Ово је Син мој љубљени`, (Мт. 3;17) Премудрост, Логос и Сила, који нам је кроз пророке проповедан, а у Јеванђељу се јавио (…) којега смо `чули и видели очима својим` /1. Јн. 1;1/.“

И сам предак јутарње службе Великог петка сведочи о овоме. Треба обратити пажњу да пред свако читање из Св. Јеванђеља ђакон (свештеник) говори уобичајени позив: „Премудрост право стојмо, чујмо Свето Јеванђеље“, а не позива на клечање.

Између јеванђелских одељака певају се антифони који тематски одговарају светописамским читањима. Ти антифони су производ западне традиције 10. века у Француској, одакле су се проширили током 11. и 12. века на цео Запад. Сведоци смо да су се временом проширили и на праволавни Исток. Неки аутори сматрају да су те песме спевали јерусалимски фрањевци, одушевљени амбијентом Свете Земље (у коју су дошли са Крсташима), а који су са собом са Запада донели своје искуство богатства покрета на богослужењима Великог Петка. Као илустрација овога може послужити поредак римске службе Великог Петка (превод на нама разумљив језик узет је из хрватских богослужбених књига): Након поклоњења Крсту, следе „Пријекори“ (Improperies) који су веома слични антифонима на православном Јутрењу Великог Петка:

• „Jer te izvedoh iz zemlje Egipta, ti pripravi križ svome Spasitelju.

Puče moj, što učinih tebi ili u čem ožalostih tebe? Odgovori meni!

• Jer te vodih kroz pustinju četrdeset godina, i manom te hranih, i uvedoh te u zemlju dosta dobru: ti pripravi križ svome Spasitelju.
• Što još moradoh učiniti tebi, a ne učinih? Ja eto zasadih tebe kao izabrani prekrasni vinograd svoj, a ti meni postade odviše gorak, jer žeđ moju napoji octom i kopljem probode bok svome Spasitelju.
• Ja hranih tebe u pustinji manom, a ti mene udari zaušnicama i bičevima.
• Tvome križu klanjamo se, Gospodine, te hvalimo i slavimo sveto uskrsnuće tvoje, jer evo: drveta radi nastade radost u cijelom svijetu.“

Уз то, обавезно се пева „Трисвето“ на грчком:

„Hágios o Theós. / Sveti Bože.

Hágios Ischyrós. / Sveti Jaki.

Hágios Athánatos, eléison hymás. /Sveti Besmrtni, smiluj nam se.“

• „Данас на крст Јудеји приковаше Господа, који је штапом ра­секао море, и провео их кроз пустињу. Данас копљем про­бодоше ребра његова, који је ранио Египат казнама њих ради, и жучем напојише Онога који им је ману за храну пустио.
• Дадоше ми за храну жуч, и у жеђи мојој напојише ме оц­том. А Ти, Господе, подигни ме, и ја ћу им узвратити.
• Уместо добара, која си учинио Христе, роду Јеврејскоме, на распеће Те осудише, појивши Те оцтом и жучи. Но, Господе, дај им, по делима њиховим, јер не разумеше твоје снисхођење.
• Ово говори Господ Јудејцима: Народе мој, шта ти учиних, или чиме ти досадих? Слепце твоје просветлих, губавце твоје очистих, човека који лежаше на одру подигох. Народе мој, шта ти учиних, и чиме ми узврати? Уместо мане – жуч, уместо воде – оцат, уместо да ме волите – на крст ме прико­васте. Нећу више подносити, но позваћу моје народе, и они ће ме прославити са Оцем и Духом, и ја ћу им даровати живот вечни.
• Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио. Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио. Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио. Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би про­боден Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Ва­скрсење.“

Рана Црква Истока не познаје поредак са оваквим антифонима. Етерија сведочи да се у Јерусалиму поклоњење Крсту обавља уз непрестана читања молитава, псалама и одељака из пророштава, Апостола и Јеванђеља и појања химни.

Причешће на Велики петак

На Свети и Велики Петак не служи се Литургија.

Св. Симеон Солунски (15. в.) о овоме каже: „У дан Светог и Великог Петка не свршавамо потпуну Литургију јер је Господ у четвртак, предао Свете тајне (Евхаристије) у спомен свога страдања, у петак вољно страдање претрпео и кроз Крст вољно и свештено жртвовање Оцу принео. Као што је речено, предаде себе, не желећи ни да издајници буду убијени. Звог жртве коју је страдањем његово Свето тело тада претрпело, нема потребе да понављамо (Литургију) у спомен страдања јер их је Он већ претрпео. Због тога смо примили неизмењено предање да потпуну жртву (Литургију) тада не чинимо.“

Данашње владајуће богослужбено правило налаже да се на Велики Петак не служи ни Литургија пређеосвећених Дарова (ЛПД).

Колико год дуго вредело одн. трајало ово правило, оно ипак није засведочено у древним порецима.

Богослужбени рукописи Истока, све до IX, па чак и до XII века сведоче о служењу ЛПД на Велики Петак.

У Цариграду се ЛПД тога дана служила све до пада града у руке Крсташа (XIII в.).

Такође, и у Јерусалиму је било познато служење ове Литургије на Велики Петак у комплексу цркава Васкрсења и Св. Гроба, све до VII века, када је Типик Светог Гроба надвладан саваитским монашким типиком.

И у српским литургијским рукописима XIII века још постоји записана пракса служења ЛПД на Велики петак.

Петнаести век нам чува сведочење Св. Симеона Солунског: „На Велики Петак је од почетка тако да се Пређеосвећена савршава, јер некада није било по вољи светим оцима да тај дан прође, а да кроз Свете Тајне (Евхаристије) не виде Господа, као што је било речено да је и Он један са нама и: `Ево, ја сам с вама у све дане…` На Свети и Велики Петак не чинимо савршену Литургију (…) а Пређеосвећену стављамо и служимо како смо примили, на основу многих уредби свише, и на основу јеванђелских и апостолских древних књига, налазимо тако записано. Међутим, сада се тако не ради.“ Такође: „Ја не знам како се догодило да је напуштено свршавање Литургије пређеосвећених дарова на Велики Петак, када је ово раније било. Може бити да су то учинили и на основу јерусалимског устава који је устав монашки.“

Дакле, пучка (народна) и монашка побожност је победила древно установљење Цркве да се тога дана причешћујемо Телом и Крвљу Христовим.

Престанак и заборав служења Литургије пређеосвећених дарова (ЛПД) на Велики Петак представља победу јерусалимског литургијског поретка над студитским (цариградским).

Међутим, древно памћење Цркве никада не може бити потпуно поништено. У неким крајевима остао је обичај да се на Велики Петак након вечерњег богослужења дели нафора што указује на то да је у свести Цркве остало сећање на служење Пређеосвећене литургије тога дана.

Да се запитамо чему тотални пост на Велики Петак? Због пијетистичко-сентименталних разлога жаљења за распетим Христом? Због жалости у име наше грешности? Због саразапињања са Њим?

Не! Пијетизам нам не служи ничему, осим подгрејавању наше сујете. Жалост због грешности се испољава кроз исправљање грешног у врлински живот, а потпуно се исцељује Христовом љубављу и човекољубљем. У Христовом страдању не учествујемо кроз један дан „великог“ подвига нејела, него целим нашим животом, ако га саображавамо са Његовим животом.

Дакле, на Велики Петак постимо да бисмо се увече, на Литургији раније савршених Дарова, сјединили са Телом и Крвљу које је Христос на Велики Четвртак, пре свога страдања, принео и оставио нам да увек исто чинимо у Његов спомен. На тај начин, не савршавајући свечану, пуну, Евхаристијску на дан Христовог страдања, убиремо плодове тога страдања кроз заједничарење у Даровима које нам је Он оставио.

Нажалост, ово је данас потпуно заборављено, до те мере да би се изазвао скандал ако би се вратила ова древна и освештана богослужбена пракса.

Великa Субота

Након смрти на крсту, Господ Исус Христос је положен у гроб. На Велику суботу он лежи у гробу, суботствује.

Међутим, то није само суботствовање. Христос, телесно у гробу, као Бог силази душом у ад, место трулежи и смрти, у којем људи умрли од Адама па надаље, старосавезни пророци, који су најавили долазак Спаситеља, најавили победу Живота над смрћу, и сви праведници на челу са Пророком, Претечом и Крститељем Господњим Јованом, чекају избављење од смртног мрака, чекају светлост Живота. Ту Месија води коначни обрачун са сатаном, грехом, смрћу и трулежношћу. Одвија се борбени сусрет смрти и Живота. И, Господ Христос, који није носилац живота, него је Он сам истински Живот, извојевао је победу!

После суботствовања Месије у гробу, засијао је нови дан васкрсења и Живота. Христов гроб, дакле, није обичан, мрачан и смрадан гроб. То је гроб у којем је покопан грех и умртвљена смрт. Стога Црква кличе: „Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашега, показа се као живоносан, као лепши од раја, заиста светлији од сваке царске одаје.“

Богослужења Велике суботе

Јутрење

Христос данас испуњава и последњу јоту у Закону. Лежећи у гробу суботствује, како је и предато Мојсију да се суботом мирује. Са Христом суботствује и Црква, почев од јутрења Велике суботе.

Захваљујући поменутом претурању литургијског времена, на Велики Петак увече, служи се богослужење које колоквијално називамо „Сахрана Христова“, а које је уствари већ јутрење Велике суботе.

Испред плаштанице, платна на којем је изображен Господ Христос скинут са крста, и на којој обавезно стоји Јеванђеље, чита се 17. Катизма (118. Псалам),  подељена у три дела (статије) са придодатим одговарајућим тропарима (овај псалам предвиђен је да се чита на сваком опелу).

Књига Јеванђеља је књига објаве радосне вести оваплоћења Бога, Његовог искупитељског рада и Његове победе над смрћу. Књига Јеванђеља представља оваплоћену Реч Божију – Христа. Дакле, централни предмет на тзв. „Христовом гробу“ је Јеванђеље. Плаштаница је изворно била само платно (воздух) на које се стављало изнешено Јеванђеље. Временом, то платно је све више украшавано, тако да је оно, у пучкој побожности, добило примаран значај.

Не сме се допустити (и допуштати) да у перцепцији Христових страдања, код верног народа преовладавају примарна пажња и пијетизам према палштаници (целивање плаштанице, изношење плаштанице, опход око цркве са плаштаницом итд.) већ перманентно истицати да је књига Јеванђеља та која је Христос у Заједници, на којег се односе сва дешавања Великог Петка.

Слична ствар је и са тзв. „Христовим гробом“.

Изворно, место на средини цркве које ми данас називамо „Христов гроб“ означавало је камену плочу на коју је положен Христос након скидања са крста, ради помазивања и увијања у погребне повоје. Христов гроб par exscellence je Часна трапеза. На њу се на Литургији ставља жртвовано Тело Христово. Из тога је изникла символична радња затварања Трапезе завесом на Литургији, као што се гроб затвара и запечаћује; а онда и отварање завесе, као символика устајања Христа из тог гроба. Из тог разлога, када је уведена оваква символика, Часна трапеза је имала циборијум – балдахин (по угледу на гробове у Сирији), док тзв. „Христов гроб“ то није имао као што има данас (он је био само плоча).

Првобитно, јутрење Велике суботе је било као и свако друго јутрење, чак скромније од редовних јутрења, јер Црква суботствује и не изражава торжество (празновање) богатством и пуноћом литургичких покрета. Статије, мноштво тропара, Велико славословље, облачење комплетне одежде, обношење Јеванђеља и плаштанице око цркве дају изразито свечан карактер овом Јутрењу.

Страхота надправедничког крсног страдања и смрти Господа Христа на Велики Петак, прекрива и надкриљује величанственост богослужења јутрења Велике Суботе, богослужења пуног наде, ишчекивања и најаве васкрсења. На јутрењу Велике Суботе задивљујуће се преплиће безнађе Великог Петка и надолазећа радост васкрсења. На овом јутрењу не остајемо неутешни и збуњени. Стихирама, тропарима и читањем пророштва Језекиљевог најављује нам се победа Живота над смрћу. Суботствујући, Црква очекује радостан тренутак васкршње Литургије. Због свега овог, ово богослужење се завршава уз звук звона. Дакле, нека нас не збуњује то што „звони на Велики петак, а на тај дан се не звони“, јер, рекосмо, ово богослужење је већ јутрење Велике суботе.

Након „погребних“ статија и певања Великог славословља, уз звуке звона и певање Трисвете песме „Свети Боже, Свети Силни, Свети Бесмртни, смилуј се на нас“, излазимо у опход око цркве, носећи Јеванђеље (и плаштаницу) означавајући радост силаска Христа у ад и објаве спасења праведницима који то тамо чекаху.

На самом крају јутрења пружа нам се потпуна слика борбе туге и радости, смрти и живота. У Св. Јеванђељу читамо о запечаћењу гроба у којем Христос лежи (ср. Мт. 27;62-66). И ту нам се чини да је бездан туге и смрти непрегледан, да је победио. А онда, на самом врхунцу јутарњег богослужења долази нам утеха и нада читањем пророштва Језекиљевог, које најављује васкрсење: „Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе у духу, и постави ме усред поља, које беше пуно кости. (…) Тада ми рече: Пророкуј за те кости, и кажи им: Сухе кости, чујте реч Господњу. Овако говори Господ Господ овим костима: Гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживећете. (…) Тада стадох пророковати, како ми се заповеди; а кад пророковах, наста глас, и гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости. И погледах, и гле, по њима изиђоше жиле и месо, и озго се кожа навуче; али духа не беше у њима. Тада ми рече: Пророкуј духу, пророкуј, сине човечји, и реци духу: Овако вели Господ Господ: Од четири ветра дођи, душе, и дуни на ове побијене да оживе. И пророковах, како ми се заповеди, и уђе у њих дух, и оживеше, и стадоше на ноге, беше војска врло велика. Тада ми рече: Сине човечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле, говоре: Посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо. Зато пророкуј, и кажи им: Овако вели Господ Господ: Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој. (…)“ (Јез. 37; 1-14. Ово је једно од свега неколико места у Старом Савезу где се говори о васкрсењу. Јер, старосавезни списи имали су врло замагљен поглед на васкрсење)

Литургија

Литургија на Велику суботу је јединствен догађај у богослужењу. Суботствујући Црква очекује радостан тренутак васкршње Литургије (погрешно назване „Литургија Велике Суботе„). Ова Литургија је par exscellence васкршња Литургија. Служила се увече, на прелазу између суботе и недеље. Зато, ако се већ не служи у суботу увече, требало би је служити бар тога дана после подне, док служење ујутру (још уз назив „Литургија Велике Суботе“) нема баш чврсто утемељење.

Ово је био по превасходству дан крштавања катихумена. Они су крштавани у крстионици, дакле, ван цркве. Крштавали су их презвитери, док су их епископ и Заједница чекали у цркви, слушајући читања из Старог савеза (отуда постоји 15 читања паримија). Након крштења, новокрштени и презвитери долазили су до црквених врата, ту је епископ помазивао миром новокрштене, призивајући на њих благодат Св. Духа и потврђујући их као чланове Цркве. Потом су сви у литији улазили у цркву уз певање улазне песме: „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте; алилуја“, како би учествовали на Литургији и сјединили се са Господом на Вечери Господњој. Отуда је до данас остало да се на овој Литургији уместо „Свјатиј Боже…“ пева „Јелици во Христа крестистесја…“

Јединствен је случај да се само за ову Литургију свештеник облачи у тамно (црно) одјејање и тако почиње Литургију. Након читања Апостола, који је својим садржајем поука новокрштенима о смрти, греху и васкрсењу, пева се Алилујар (у овом случају се назива Велики прокимен), вишекратно понављајући припев: „Васкрсни Боже, суди земљи, јер ћеш ти наследити у свим народима“, а за то време свештеник свлачи тамно одјејање и облачи светло. Након пресвлачења у светло одјејање, свештеник на тзв. Христовом гробу радосно чита Васкрсно Јеванђеље, дакле, благу вест да је гроб празан и да Христос устаде из мртвих, као што је и обећао. Стога, након читања, свештеник узима Јеванђеље, које је ту до тада стајало, и односи га, тако да Христов гроб остаје празан (остају други предмети, али Христа ту више нема).

ВАСКРСЕЊЕ

Кроз Велику суботу, дан у којем се сусрећу надолазећи Живот и умирућа смрт, дан који је спона између два велика дана у Тродневљу смрти, улазимо у Дан Васкрсења. Улазимо у недељни дан који је незалазни Дан Царства Божијег; нови, нестарећи, осми дан, дан после суботе (која је седми дан) у којој се завршио Стари Савез.

На Васкршњем јутрењу улазимо у неизмерну радост победе Живота над смрћу. Пред само јутрење излазимо из цркве са упаљеним свећама и, уз звук звона, објављујемо свету радост васкрсења певајући: „Васкрсење твоје Христе Спасе, анђели певају на небесима; и нас на земљи удостој чистим срцем да те славимо.“. Након тога, пред вратима кличемо и певамо:

• Да васкрсне Бог и расточе се непријатељи његови, и да беже од лица Његова сви који га мрзе.
• Као што ишчезава дим да ишчезну, као што се восак топи од огња.
• Тако да изгину грешници од лица Божијег, а праведници да се развеселе.
• У овај дан што га створи Господ радујмо се и веселимо се.
• Слава Оцу и Сину и Светоме Духу.
• И сада и увек и у све векове, амин.

Иза сваког стиха пева се васкршњи тропар:

• Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши

и свима у гробовима живот даровавши

Спаситељ је вечноживи Бог. Својом човечанском природом смртан, умро је, али устаде из гроба да више никад не умре. И не само да Он никада више не умре, него да смрт никада више нема власти ни над киме. Својом смрћу Он је умртвио смрт и она више не влада, него влада Живот! Васкрсењем Христовим и ми саваскрсавамо, а са нама и цела творевина; и бивамо избављени од трулежи. „И као што је начело смрти, зародивши се у једноме, прешло на сав род људски, тако се и начело васкрсења кроз Једног распрострањује на сво човечанство.“ Ово, наравно, не значи да су сви устали из гробова и да више нико не умире. Сведоци смо управо супротног. Али, смрт је обесмислена, обеснажена је њена власт, укинуто је безнађе које је она доносила!

Коначна победа Живота над смрћу у потпуности ће се остварити и објавити Другим Христовим доласком. Тада ће сви мртви устати и тада нико више неће умирати. И то ће бити коначна победа, чији укус ми већ сада осећамо на Литургији. Стога ап. Павле, а са њиме и Св. Јован Златоусти, кличу:

• Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?
• Васкрсе Христос, и ти се стропошта.
• Васкрсе Христос, и падоше демони.
• Васкрсе Христос, и радују се анђели.
• Васкрсе Христос, и живот живује.
• Васкрсе Христос и ни једног мртвог у гробу.
• Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих.
• Њему слава и власт кроза све векове. Амин!„