Гледајући нашу кошаркашку репрезентацију, орасположио сам се када сам видео да су они поетски смислено извојевали победу. Та њихова победа је мене учинила срећним и орасположеним. Видео сам како мудро и умешно одгоне бесмисао из њихове игре.
Убрзо потом се из ТВ екрана зачула наша химна, када су репрезентативци стали на победничко постоље.
Да, то је био њихов напор, да својом умешношћу створе пут за деловање смислом. Сада почињем да учим. Живећи свој живот откривам мудрост. Та моја мудрост постаје врлина када је спрегнута са праведношћу. Када се мудрост одваја од праведности и доброте, онда мудрост постаје небиће и престаје да постоји. Као што је Бог из небића призвао у биће човека даривајући му смисао. Тако ја делујући у мом животу могу да стварам смисао и тако се приближавам Богу, или да уместо смисла мој живот чини узалудним одводећи га у мрак непостојања. Мрак непостојања је амбис небића који пожудно гута сваки мој покушај да идем за смислом. То ми јасно говори да ја за тај смисао треба да се борим и победим бесмисао, као што је Христос победио Васкрсењем.
Као што је смисао Ђорђевићу омогућила да убаци трицу таквом лакоћом, ја осмишљавам муку тежине живота, имајући пред собом победу на Крсту.
