Тек када сам почео да сагледавам свој живот, сагледавајући созерцањем сам увидео да сам ја путник који жели да хришћанством живим. Тим путовањем сам пожелео да унутар себе изградим верујућег човека. Путујући вером отворио сам једна врата која ме воде у простор потпуне дугачијости.
Ту другачијост сам почео да откривам унутрашњим устројењем које делује.То деловање сам почео да наслућујем када сам видео да Црква не мора бити окоштала институција него да је то заиста један организам. Верујући том организму, тражио сам себе преиспитујући се.
Онда сватих да ми то преиспитивање са самим собом остаје често јалово и без плода. Након несигурности мог путовања решио сам да упловим у једну луку тог организма. Упловио сам у луку зато што сам почео да патргам немогавши да нађем нигде у себи решење за моје проблеме.
Та лука која штити мој брод од олуја и невремена зове се исповест. Тада сам увидео да то значи да је та лука дело, а вера без дела је мртва. Када сам се одважио да пред свештеником говорим моју исповест био сам несигуран.Унутар мене је почела да влада нервоза у намери да што пре кажем шта ме тишти. Толико сам имао потребу то да кажем да нисам очекивао савет. Олуја и невреме на мом путу се утишало оног момента када је свештеник прочитао разрешну молитву призивајући име Христово. Тада схватих да се нисам исповедао свештенику но Христу.
Разумем сада да ме разрешна молитва увела у ток спасења који није од овог света, јер Црква је организам који делује и даје ветар у једра да наставим путовање.
Аутор: Стеван Петковић
