Не гледам узвишено чело
најлепшег калуђера Студенице,
невино бледо лице кријем од сунца.
Превелика за благо Немањића…
Прелепа за свеце, моја Симонида спава;
За звоно распећа самосталне цркве
Док се по брдима вере туга и молитва;
Тишину нек пауци слободно мреже
Душа је крхка непреболна рана,
У со и мастило љубав болну вежем;
Да изгори жижак на фитиљу среће-
Ова је црква добила своју аутокефалност;
Блаже ме очи ,Светосавског бескраја…
У Студеничком кругу монашких светаца
Милост је суза небеска- молитва среће,
А певам о слободи са јуначких зидина.
Што сам љубав садио у срцу годинама.
Веру у нови живот и Христвово распеће;
И зове ме Творац земље- будуће жеље и среће.
Осам векова нас спаја, жива вода православља.
