Прага 8/21. III.1924
Синоћ, после многих и тешких утисака од сујете овог века, неуспеха и личне муке, вратио сам се потпуно отрован и сву ноћ – у сну и без сна – туговао сам и мучио се. Осећао сам се као да сам погружен у неку дубоку таму, и, како то често бива, сав живот ми је изгледао као једна велика грешка и неуспех. Осећао сам у себи и на себи дах смрти: излазила је и улазила и овладавала је мноме. Молио сам се, звао Бога, али нисам имао снаге да се пробијем из дубине.
Сањао сам: идемо некуда, протерују нас, и са нама је новорођенче, слабуњаво, несрећно дете, и срце ми изнемогава од бола и жалости због тог детета. Такав сам се и пробудио, мртав, жалостан, почео сам да се молим. На почетку је молитва тешко ишла, али после се срце разгорело. Господ се смиловао на мене. Срце се смекшало, сузе радосне љубави према Господу су ме оросиле и у срцу сам осетио велику радост, велику љубав и велику муку: све, све препустити Господу, прихватити од Господа, носити све што Господ пошаље. Христе мој, дај ми само једно: да Те волим, да се растопим у тој љубави. Светлости моја, Најслађи Исусе! Радости моја, Сладости моја! Не остављај ово хладно, мртво срце Ти који мртве васкрсаваш!
