Наш однос према човеку му помаже или му не помаже. То се може појаснити на оваквом примеру: „Два човека путовала планинама и одједном се пред њима открила широка провалија. Потребно ју је преслочити да би продужили пут. Нимало лак задатак, обоје су уморни, а провалија је дубока. Први се припрема да скочи, залеће се и скаче. Други у то време, скупивши сву своју снагу и пажњу, свим својим бићем, свим срцем саучествује у његовом залету, мислено му помаже, прати га с вером у њега. У себи се он такође залеће с њим, скаче… и прескаче! Препун је радости. Он је и заборавио да то није он скочио, све док се није усресредио на то да и њему самом тек предстоји тај испит. Друг који је прескочио се у то време окреће, гледа на пријатеља оцењивачки и размишља у себи: „Не, неће прескочити! Нема шансе да прескочи!..““
Својим односом према човеку ми му помажемо или му не помажемо у савлађивању препрка на његовом путу ка себи. У нашим душама происходи унутарња борба; она не само да се не прекида, него се још и појачава, ако човек почне да ослушкује глас савести, глас свог „духовног Ја“. У контакту са другим човеком ми учествујемо у његовој унутарњој борби, прихватамо једну или другу страну, хтели ми то или не. Ако се ми према њему односимо као према објекту, који поседује неке карактеристике којима је сасвим предодређен („А, са њим је све јасно! Знамо шта се од њега може очекивати!“), ми тим самим подржавамо у њему ту предодређеност. Ми смо огледала за другог, осликавамо његове објективне карактеристике, сводимо га на њих, и он сам почиње да се према себи понаша на исти начин.
Психолог Марианна Колпакова
