Васкрс као догађај и Васкрс као мотив, среће се у српској књижевности од самих њених почетака. Од Карејског типика преко Просветитељства па све до модерне српске књижевности, Васкрс јесте нешто што краси многе поеме, прозне текстове и есеје наших књижевних подвижника.
Затишје о овој тематици имамо почетком 19. века додуше, када се јављају ствараоци као што су Атанасије Стојковић, Павле Соларић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и Лука Милованов, и у њиховом делу не налазимо одговарајуће примере с темом Васкрса.
У то време је српска књижевност имала и изразите представнике сентименталистичког и класицистичког песништва, попут Лукијана Мушицког али је, тек, с Петром Петровићем Његошем добила велики спев – Лучу Микрокозма, која је, истовремено, и филозофска песма о трагању за истином о човеку и израз религиозне визије, како би то дефинисао др Павле Зорић.
Затишје о Васкрсу прекида поема којом започиње нова нит српског стваралаштва. Свакако да мислимо на песму “Молитва” коју је Бранко Радичевић написао на Васкрс, 1844. Затим, морамо поменути и песму “Пролеће и Ускрс” Јована Јовановића Змаја. Лаза Лазаревић се сматра највећим уметником међу реалистичким приповедачима, написао је, непосредно по Васкрсу, 18. априла 1875, једно писмо из Берлина, индикативно за ову нашу тему и управо због тога ћемо једним другим његовим делом, најјасније поцртати шта заправо Васкрс значи када се српским пером тај догађај описује. Такође, морамо да поменемо на овом месту и Симу Матавуља, мајстора кратке приповетке, који је написао причу “Христос воскресе!”. Затим, Милета Јакшић, готово заборављен као песник, има причу “Христос у крчми”. Причу “Певачев Ускрс”, написао је Радоје Домановић који припада сатиричкој традицији српског реализма. Светозар Ћоровић, херцеговачки приповедач, по књижевним одликама, најближи је традицији реализма. То показује и његова прича “На Васкрс”. Већину прича из збирки “Из старог јеванђеља”, “Стари дани” и “Божји људи” Борисава Станковића, могли бисмо одабрати за илустрацију уметничког доживљаја живота после смрти, који собом потврђује функционалност Васкрса, самим тим. Но, држаћемо се ипак нарације која описује трајање овог живота и наду истог, изражену појмом – Васкрс.
Међутим, мимо Васкрса као догађаја, или празника, или традиционалног израза наше Хришћанске одлуке, постоји Васкрс као реалност са којом се ми, и као народ, и као појединци, сусрећемо. Ти сусрети се тинтом наших писаца изражавају управо јер су се најпре у срцима и историји нашег народа крвљу описали. И то онда није, и не може бити, тек један од партикуларних празника или догађаја. То онда јесте сам етос нашег постојања који је пером тих наших уметника у колективној свести народа оприсутњен.
Најјасније се Васкрс сажима у причи Лазе Лазаревића Први пут са оцем на јутрење иако се у том делу тај догађај per se и не помиње. Ипак ту се најјасније открива значај Васкрса у свакодневној нади просечног Србина. То није нада верског фанатизма. Нема ту никакве пренаглашености или потребе да се верска припадност истакне. Не. То није прича пуританских кастрата …17,18,19,20,21… века већ је то пулс живота који се својим темпом обликује. А он је буран. Испуњен погрешним изборима, тврдоглавошћу, инатношћу… свим оним људским. Свим оним нашим. Свим оним искреним јер ипак човек је најслободнији међу онима који су свој грех освестили те самим тим немају потребе да га у другима проналазе. Пошто Васкрс није рационализација наше конфесионалне успешности већ је то догађај који својом големошћу помаже и нама да се осмелимо летети. Али не на ”њивама глади”. Али не у бесомучности потраге за решењима и импресијама које су ван нас али из неког разлога ми мислимо да су оне баш за нас и због нас.
Зависност најсажетије изражава тај сизифовски покрет, као и гордост, за коју Соломон каже да је корак пре пада, а која увек и искључиво прати ту нашу потрагу решења или задовољења које је ван нас самих. То је катастрофа од оне врсте која започиње осмехом.
”Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно.” – јесте прецизан опис стања које обавија човека својим студеним прстима безизлаза, када све то прође. Сва та импресија и церекање. Умишљеност и гејачка препреденост. Када очај замени осмех, једном речју.
И ту Лазаревић маестрално, не помињући ништа, дозвољава да ми сами прочитамо све. Све дрхтаје и неизвесност недоречености. Сву кошмарност човека који одлучује да је најпотребније да сада своју жену завије у црно а да децу учини сирочићима. Да као кукавица побегне, остављајући их на ветрометини живота без старатеља. Он мисли да је то заслужио и да је то једина логична последица. То је Јудина логика, којом је он свој живот окончао не дозволивши да му Бог буде судија.
Међутим, за разлику од Јуде, Митар је имао Марицу. Митар је осетио додир који га је вратио животу. Који јесте живот!
Оно што је најинтересантније, а чиме Лазаревић мајсторски завршава ову драму, јесте опис у симболици.
Дан краха – петак (дан страдања Христовог и Његовог разапињања), дан неизвесности и трајања те тензије – субота (дан када је Христос био у гробу).
Недеља (дан када је Христос ВАСКРСАО) јесте осванула позивом –
”Сине, устани да идемо у цркву!”
Текст је објављен у Књижевним новинама – часопису за књижевност и културна питања, гласилу Удружења књижевника Србије
