Један немачки мислилац Освалд Шпенглер у својој студији „Пропаст Запада“ написао je да ће у трећем миленијуму хришћанство бити хришћанство Достојевског или га уопште неће бити.
У наше време ово се пророчанство већ збива. Људи су обоготворили државу, нацију, расу, приграбили су у своје руке власт и сматрају да је „све дозвољено“ у интересу остварења њихових циљева. Избављење од коначне катастрофе је могуће само враћањем хришћанском идеалу апсолутног добра у царству Божјем: само се тако човек може вратити на пут љубави која га учи да воли своје ближње, само се тако човек може ослободити фанатичне помахниталости коју му намећу разна једнострана учења, само се тако човек може уклонити од брзоплетих покушаја да се усрећи народ против његове воље и уз помоћ деспотског револуционарног насиља. Схвативши ту истину Достојевски је у својим романима почео да разобличава насилнике постављајући себи за циљ да прикаже позитивног човека – човека који се у својој активности руководи примером Христа. Вероватно је и Шпенглер схватио да без љубави према Христу каку је имао Достојевски, нема правог хришћанина.
За Достојевског Богочовек Христос је нешто веће и више и од свега најузвишенијег што људи замислити могу. А када би се чак поставила дилема: Христос или Истина, – Достојевски би изабрао Христа, а одбацио Истину. Таква је његова вера; вера са којом се може такмичити само вера једнога апостола Павла. Таква вера сачињава његово Вјерују. Ево његових речи о томе: „ Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином „.
Хришћанство постоји два миленијума. У првом миленијуму хришћанство се формирало у својим догмама и св. Оци су имали велику муку да формулишу хришћанство онако како треба.
У другом миленијуму било је много ратова и хришћанство није рекло своју реч и своју мисао. У трећем миленијуму ред би био да човек заиста реализује оно што је Христос учинио за спас човечанства. Ту хришћанство треба да добије своју пуноћу.
Сагледавајући два миленијума може се рећи да су сви говорили о хришћанству са позиције човечанства. За ова два миленијума само је Бог ћутао. У овом трећем миленијуму Бог ће говорити Духом светим, говориће Литургијском пуноћом. Говориће човеку ако човек буде хтео да слуша. Бог је све учинио и све је дао човеку. Остало је да се човек приближи Богу и Бог га чека. Чека га Литургијом, св. тајнама, својом љубављу и свом својом пуноћом. Само би човек требао да схвати да се за ове 2000 година човек није помакао далеко у светотајинској побожности. Али у трећем миленијуму за све нас важи да треба догме да оживе у нама. Многи мешају Догме са Канонима и Правилима у Цркви.
Црква је царство Божије на земљи, а њено биће и живот јесу сједињење са Христом, а кроз Њега са Животворном Тројицом. У Цркви-Телу Христовом, то јест са Христом у живом и опитном односу, кроз Свету Евхаристију ступамо у вечност, то јест овде на земљи предокушамо незалазни и вечни Есхатолошки дан. То гледање у будућност Цркве не подразумева излажење из историје и негирање исте, већ је она саставни
део Цркве јер се у њој остварује, као што смо рекли, Царство Божије. Као Животворни Организам Божији, са својим опредељеним циљем овде на земљи, и „као друштвени организам црква мора имати своје тачно одређене законе, по којим се развија тај организам“, законе које је прописао Христос, а друге опет, које нам издаје Црква по власти коју је добила од Христа, а све у сврху очувања Истине-Христа, и привођења
ка Истини. Да би функционсале одредбе, правила, која су нам прописана, једна као општеобавезујућа, непромењива, вечна и апсолутна, а друга као правила
која могу да подлежу времену и простору, то јест која су промењива, потребно је нагласити да оне извиру из светотајинског, евхаристијског живота Цркве и
само тако схваћене имају пуни значај. Оно што је општеобавезујуће, непромењиво, вечно и апсолутно јесу догмати. Израз „догма“ потиче од глагола δοκειν (мислити, сматрати), што временом добија значење истине.
ДОГМА, ДОГМАТ (гр. Δογμα – δογματα, правило, мишљење, одлука, решење): саборно формулисано учење вере, у којем Црква препознаје потпун садржај и православно развиће апостолског учења, пренетог било писаном било усменом традицијом. У речнику Васељенских Сабора, догма (догмат) јесте саборска одлука, са неизоставно обавезујућим држањем вере Цркве.
Догма (догмат) је равна са ορος-ом, то јест одредбом вере или доктринарном дефиницијом, а разликује се од канона који има смисао дисциплинског прописа
или богослужбеног правила. Православни богослови разликују догмате, то јест учења вере која имају ауторитет Сабора, од теологумена или учења са великом
циркулацијом у Цркви, али која немају једнодушну сагласност Цркве и теолошког мишљења, то јест од личних тумачења неких теолога или теолошких школа
која не противрече сагласности Цркве. Свети Василије Велики, који у делу О Духу Светом, када говори о догми, каже: „Јер о догматима се ћути, а проповеди
се објављују“.
Да бисмо схватили ову реченицу кападокијског светитеља и учитеља Цркве, потребно је схватити, да Црква својим искуством о Истини-Христу и кроз њега у Духу Светом, потврђује Бога на егзистенцијални и живи начин. „Догма је оно што црквена заједница
сматра спасоносном истином за сваког човека. Догмати Цркве нису бројем ограничени-наиме, за сваку епоху се могу установити нови догмати…“, то јест истине, одредбе, правила, „…јер Црква је живи организам“.
Данас у Православном свету у нашој СПЦ у нашим круговима много се говори о правилима, Канонима и заповестима у Цркви. ( Многи данас под плаштом Цркве
покушавају да прогурају правила испред Литургије и светотајинског живота. Свака особа које је прочитала и једну књижицу хришћанске садржине, даје себи за
право да тумачи Каноне и Правила и чак шта више да суди ко их се „правилно“ придржава а ко не. Притом те особе немају основни идентитет Цркве, тј. не причешћују
се и не живе литургијски живот. Ово је недопустиво. Нас не спашавају ни канони ни правила ни заповести. Најбољи доказ томе су Јевреји. Па има ли неко да је
пажљивије и боље држао правила и каноне од њих? Џаба им је, убили су Христа. Њихова несрећа је била у томе што су се слепо држали правила и мислили да
ће се тиме оправдати. Слично је и у данашње време код квазихришћана. У ствари говори се о Христу на начин каквим не треба говорити о Христу. Треба отворено
рећи да Христос није тај који те тера да средом и петком постиш, да те Христос не тера да славиш славу, да Христос није тај који тера да се спаљују вештице, да Христос не стоји иза крсташких ратова итд… Уместо да се Христос као Богочовек стави над религиозно, Он је постао формулација религиозне доктрине, а Он је у ствари космичка жртва; да оно што је у нама зло изађе из нас и да би било сатрвено у крви Христовој, да би ми служили једни другима. Ово је у ствари духовна револуција које треба да се одигра. Да се ми људи са Христом очистимо од зла и постанемо Христолики а не КАНОЛИКИ И ПРАВИЛОЛИКИ, већ људи Љубави. Све се свело на пуку побожност и
правила , али без суштине, без Литургије, без Христа, без Догме. Заповести су само припрема и помоћно средство. Љубав увек надилази заповести. Заповест служи да пођете са неке степенице, али кад љубав дође она укида заповест, укида све. Каже апостол Павле, све ће проћи и знање ће проћи, пророштва ће проћи, све
ће проћи, нада ће проћи, вера ће проћи, али оно што остаје, то је Љубав. Љубав у смислу заједништва, да идентификујете једно биће зато што га волите и што
хоћете да га волите. Тако нас Бог гледа. Бог нас гледа љубављу, зато што хоће да постојимо и он нас стално тако и види. Бог нас не гледа по тој нашој природи
некој па да доноси закључак на основу испитивања и тога знања шта смо ми. Него каже св. апостол Павле, односно у Светом писму се каже, још у Старом завету,
где Бог каже Мојсију, још од утробе матере да се познате. Шта то значи познате? Овај пример што сам навео са мајком, можете познати некога и пре него то се роди, само да га волите и ако сте га родили из љубави као што је нас Бог створио из љубави, он
нас дакле може познати и познаће нас пре него што нас створи, зато што нас ствара из љубави. Ми смо да тако кажем, створења Његове љубави, израз Његове љубави. Као што сликар наслика слику и он не стане пред њом и забезекне се шта је ово, шта сам урадио…, то је производ његове љубави, његово дело. Може неко кад дође са стране да упоређује, критикује, можда ће се сликар и сложити, али он не гледа то тако, то
је његово дело.
Други човек треба да буде наше дело, дело Љубави, па би тада ми друкчије гледали и на Бога, тад би имали живо присуство Бога. Овако, бојим се да можемо
бити савршени по неким моралним законима и свим законима, али ако овога не буде, ако Љубави не буде то неће значити живот.
Против такве тачке гледишта оштро се изражавао још 30-тих година 20. века професор протојереј Георгије Флоровски:
„Код многих верника се створила опасна навика да живе без икаквог богословља уопште, замењујући га чиме било: књигом правила или Типиком, или древним предањем, или лириком душе. Рађало се некакво мрачно уздржање од или избегавање
знања, својеврсна богословска афазија, неочекивани адогматизам и, чак агностицизам, ради тобожњег благочешћа, јерес гносеомаха… Ова саблазан може се
назвати обредним или канонским формализмом или уљуљкујућом осећајношћу. И од такве прелести штити нас искључиво богословско искуство, будност, јаснота и смирење ума. Дошло је време, када избегавање богословског знања и одговорности постаје смртни грех, стигма самозадовољства и нељубави, стигма малодушности и притворности…“
Критика западног хришћанства према православној цркви пре извесног времена је била у томе да је православље окоштало у својим оквирима догмата и да није вредно више пажње. Тако се не шири хришћанство и да би требало да се прибегне неком
савременијем систему да би православно хришћанство оживело. Кад мало боље размислим донекле су у праву. Али када се сагледа у суштину, открићемо да
није православна догма закржљала сама по себи. Ми људи смо је умртвили јер нећемо да живимо животом догмата, вере, животом свете тајне. Није крива догма,
него смо криви ми.
Реч „догмат“ за многе је постала скоро погрдна, као да је догмат некакав непријатељ живота. Али, тамо где нема догмата врата су широм отворена за све заблуде, како нас и учи историја: тад Хришћанин може постати лак плен ма које јереси.. Искушења зла и лажи збивају се у области наше слободе; одупрети се њима могуће је само у Христу и чврстом слеђењу догмата Цркве Његове.
Бити верник – значи бити веран, зато што је Истина садржај верности. Истина није супротна грешци, него лажи; она није супротна ономе што је логички нетачно, већ ономе за шта, у суштини, не треба рећи: „Το је нетачно“, већ: „Το је нечастиво“.
Зато у будућности побожност мимо свете тајне, мимо догмата , мимо Литургије, неће вредети ништа. Јер оно што је Христос учинио, што чини Дух свети и оно што је Отац небески благословио то је тако и не може бити другачије. Када је Христос истерао нечисте духове из младића и послао их у свиње, становници места где се то одиграло уплашили су се Христа и отерали су Га из села. Видели су тај моменат и добро
у Христу и зло у нечастивом. Али су се уплашили и остали уљуљкани у своме лошем. Навикли су на зло и нису могли да прихвате Христа који им је био непознат.
Исто то и ми чинимо данас. Слепо се држимо правила мислећи да на неки начин духовно (па неко и физички) кажњавајући себе , да ћемо бити бољи у Христовим
очима. Он од нас то не тражи. Тражи од нас само љубав. Ми треба да послушамо Бога, приђемо Њему, јер је Он довољно пришао нама. То заједништво, та синергија Бога и човека је спас хришћанства и целог човечанства.
Објављено у првом броју магазина „Чудо“
