Рођен у Цариграду у истакнутој породици пореклом из Анатолије (Мала Азија), 1296. године. Наиме, под најездом Турака, породица Светог Григорија се склонила у Цариград у време владавине Андроника Палеолога II (1282-1328).

Отац му убрзо умире, и бригу око подизања и васпитања делимично преузима и сам цар. Григорије је лако и са великим жаром стекао најбоље образовање оног времена. Цар се надао да ће да се посвети раду у световним властима, али, једва напунивши двадесетак година, Григорије са своја два брата одлази на Свету Гору (1316. или 1318. године). Постаје искушеник у манастиру Ватопед, под вођством духовног оца – монаха Св. Никодима Ватопедског (11. јули). Годину дана касније, јавио му се Јован Богослов обећавајући му духовну заштиту.

Григоријева мајка и сестре такође ступају у монаштво. По упокојењу духовног оца Никодима, монах Григорије проводи 8 година под духовним вођством старца Никифора, а по његовој смрти, прелази у Лавру Атанасија Атонског. Тамо је служио у трпезарији, а после је постао појац у цркви. Након три године, трагајући за даљим духовним уздизањем, одлази у мали манастир хермитског типа. Духовни вођа тог манастира је почео да подучава монахе у техници сконцентрисане молитве срца – начину који је постепено прихваћен и усавршен у монаштву, почевши од великих подвижника IV века: Евагрија Понтског и Макарија Великог.

Касније у XI веку, у делима Св. Симеона Новог Теолога, спољној молитви је придодан ментални напор, што су атонски монаси увели у праксу. Такав вид молитвених напора, који је захтевао смирење и тишину, постао је познат под називом Исихазам (ησυχασμός – мировање, ћутање).

Због опасности од турске инвазије, Григорије одлази у Солун где је рукоположен за свештеника 1326. године. Своје свештеничке дужности је комбиновао са исихастичким начином живота, тако што је пет дана у недељи проводио у тиховању и молитвама, а у суботе и недеље би се појавио пред народом држећи богослужења и проповедајући. Повремено је посећивао теолошка окупљања градске омладине, предвођене будућим Патријархом Исидором. После проналази, у околини Верије у Тесалији, место погодно за отшелнички живот, организује малу комуну хермитског типа, и предводи је наредних пет година. Враћа се на Свету Гору 1331. године, у карејску испосницу Св. Саве Освећеног, у близини Лавре Атанасија Атонског. 1333. године је постављен за игумана манастира Есфигмен. 1336. године се враћа у карејску испосницу Св. Саве, где се посвећује теолошком раду, све до краја свог живота.

Године 1337. долази у богословски сукоб с Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Варлаам је око 1330. године дошао у Цариград из Калабрије. У престоници је предавао на универзитету, а приликом путовања на Свету Гору Атос, упознао се са исихастичким приступом молитви. Спор је настао у вези са менталним напором при умној молитви срца, и питањем могућности виђења таворске светлости што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив. Они су још оштро оспоравали созерцатељно-контемплативну праксу исихаста и могућности виђења нестворених божанских енергија (дејстава).

На захтев атонских монаха, Григорије Палама је прво вербално одбацио Варлаамове поставке, а онда је између 1338. и 1341. написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор (1340-1341) и издали Светогорски томос (Αγιορειτικός Τόμος) у коме су одлучно бранили своје ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. године стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице осудио као јеретике. Варлаам је после тога отишао назад на Запад.

Међутим, спор између Православних и присталица Варлаамове јереси тиме није био завршен. Бугарски монах Акиндин, ученик Варлаамов, Патријарх Јован XIV Калекас (1341-1347) и цар Андроник III Палеолог (1328-1341) су били присталице Варлаамове јереси. Акидин је у својим писањима оптужио Светог Григорија и атонске монахе за узроковање немира у Цркви, на шта је Светитељ написао одговор одбацујући све оптужбе. Патријарх га је онда екскомуницирао и ставио у затвор 1344. године, уз помоћ цара. Пуштен је из затвора три године касније, када је за Патријарха дошао Исидор (1347-1349), и посвећен за Архиепископа Солуна.

Осуду Варлаамове јереси су потврдили и сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352. и 1368. године. Палама је постао Архиепископ солунски 1347. године, али је на дужност због тренутних политичких прилика ступио тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда (1354) византијски брод на коме је био и Свети Григорије су заробили Турци, али су га из ропства откупом ослободили Срби. Умро је 1359. године. Ноћ пре упокојења, јавио му се Св. Јован Златоусти. За светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског Патријарха Филотеја који му је написао житије и који је и сам некада био светогорски монах исихаста.

 

Светигора

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име