Аеро-клуб је сарађивао са Савезом Сокола и другим организацијама у међуратном периоду. Са своје стране средишна управа Аеро–Клуба „Наша Крила“ одлучила је 1930. : 1) Да се све организације „Наших Крила“ упишу у чланство „Сокола“; 2) Да се свим силама утиче да и сви чланови „Наших Крила“ постану чланови „Сокола“
Соколско друштво је 12. јуна 1932. приређивало Јавни час у Буљкесу, срез Бачко–Паланачки, на који су позвали и Аеро–Клуб. Пилоти Аеро–Клуба Божа Пиберник и Бата Брунсвик су са авионом Fizir–Valter учествовали на Јавној вежби. По угледу на суседне земље Савез Сокола Краљевине Југославије увео је једриличарство (безмоторно) у свој систем телесног васпитања. Начелништво Савеза Сокола је 3.2.1934. одржало седницу у Љубљани. Били су присутни сви чланови начелништа и др. Пилхер, начелник жупе Загреб и Лаврач, начелник жупе Сарајево. На састанку је закључено да се у соколство уведе једриличарство (безмоторно) и то нарочито у старијем нараштају и млађем чланству. У ту сврху потражили су везу са управом „Наших крила”.
У Београду је деловао Ваздухопловни одсек Соколског друштва “Руски соко”. Одсек је радио од 2. јуна 1935. и звао се „Капетан Нестеров”. Једриличарска секција је 1935. имала 25 чланова. Соколска штампа извештавала је о активности Аеро-клубова. У Београду је академски аероклуб 17. новембра 1935. уз учешће мноштва академичара из Загреба, Љубљане, Скопља и Суботице развио своју заставу, којој су кумовали краљица Марија и принц Андреј. Истовремено извршено је крштење авиона „Златибор” и једрилица „Загреб”, „Љубљана”, „Београд”, „Скопље” и „Суботица”. Владу је заступао министар просвете Стошовић, универзитет ректор др. Ћоровић, …
Подмладци Аероклуба деловали су у школама. У Државној Првој Женској реалној гимназији у Београду деловао је подмладак Аероклуба. Вођа подмладка била је госпођица Бајић. Подмладак је био основан у мају 1938. Око десетак ученица је посећивало моделарски течај, а две су га завршиле. Наталија Радовић и Вера Симоновић, учениице VI разреда, изложиле су своје моделе на ваздухопловној изложби на Београдском сајмишту. У 1939. исте ученице су посечивале виши течај. Чланице у јуна 1938. посетиле аеродром у Земуну. Том прилико је било 10 ваздушних крштења. Милица Јовановић, ученица VIII разреда поред крштења још једном је летела у ловачком авиону и издржала је неколико акробација. Студирала је машинску технику, требала је да продужи аеронаутику. У подладку је 1939. било 100 чланица, а три ученице су опет свршиле моделарски течај. То су биле Радмила Јовановић, ученица VII разреда, Драгиња Костић и Драгица Рајковић, ученице IV разреда. Курс је трајао три месеца по два часа недељно а сваки час по сат и по. Полагале су испит пред нарочитом комисијом, а због успеха награђене су књигама. Њихови модели су издржали летење више од 30 секунди и зато су добиле нарочите значке као одликовање. Марта 1939. подмладак је приредио усмене новине са филмом. Даница Продановић, VI разред и Нада Радек V разред држале су предавање Жена у ваздухопловству и Југословени у авијацији. Било је рецитација а једна група матураната певала је приморске песме. Ученице госпође Магазиновић извеле су две народне игре на опште задовољство свих присутних. Управа Подмладка била је састављена од ученица VII разреда са Наталијом Радовић као председницом.
Савез Сокола је сарађивао је и са Ратним ваздухопловством. На VI слету Соколске жупе Београд 21. 6. 1937, одржаном на игралишту Спорт клуба „Југославија“, учествовало је 260 војника Ваздухопловног пука.
По угледу на суседне земље Савез Сокола Краљевине Југославије увео је једриличарство (безмоторно) у свој систем телесног васпитања. На једномесечни течај Аеро Клуба Соколска жупа Сарајево упутила је 1938. 5 сокола-течајаца. Течајци су положили испите “А” и “Б” а преостало им је да положе испит “Ц” да би могли похађати пилотски течај. Жупа је припремала организовање једриличарског течаја за чланове своје жупе. Покренула је акцију за набавку сопствених једрилица. Набавила је 100 брошура „Плави спорт” и упутила свим друштвима на читање. Жупа Сарајево је међу својим јединицама расписала конкурс за најбољи рад о ваздушном једриличарству, на основу студије „Плави спорт”. Награде су биле 1. бесплатно једномесечно летовање у соколској колонији; 2 и 3 бесплатан пријем на курс за ваздушно једрење. У чланку у „Соколском гласнику“ истиче се нада да ће, ако бог да до ступања на престо краља Петра II 1941, бити велики број сокола-пилота способних за одбрану земље. Начелништво Савеза СКЈ. основало је при свом стручном одбору секцију за једриличарство. На челу секције био је Селимир Радовановић. Жупе су оснивале једриличарске одсеке. Соколска жупа Београд увела је 1939. једриличарски одсек.
Соколска друштва су оснивала своје једриличарске секције (Београд-Матица, Београд I, Београд III). Соколски течај за падобранство Жупе Београд од 26. јуна до 26. августа 1940. окупио је 250 нараштајаца. Течај је припремио Стручни одбор жупе, а водио заменик начелника жупе Милан Роксандић. Предавања су одржавана у вежбаоници Савеза Сокола на Теразијама, увече сваког дана, од 19 до 21 час, а практична обука је вршена на падобранском торњу на Старом Сајмишту (Нови Београд). Увежбавало се скакање са падобраном (10). За Аероклуб је компанија Шкода подигла 1938. падобрански торањ висок 74 метра. Падобрански торањ био је највиши у свету у то време. Платформе за скакање налазиле су се на висинама од 40 и 60 метара.
У Београду је одржано заседање пленума Савезне управе у свечаној дворани Савеза Сокола 9 јуна 1940. После седнице Савезне управе, пошли су сви учесници седнице на београдски аеродром, где су им, захваљујући Аеро-клубу, приказане вежбе спуштања падобранаца из авиона. На аеродрому је била присутна и једна група из четничке организације, па су сви пратили спуштање наших падобранаца. Након тога су пошли до падобранске куле, на сајмишту, где су им показане вежбе у спуштању падобраном. Том приликом се спуштало и више чланова Савезне управе, са савезним начелником Иваном Ковачем на челу. После су пошли у просторије Аеро-клуба у Београду где су били дочекани од председника инг. Т. Сондермајера и осталих чланова управе Аеро-клуба. Сондермајер је у свом говору истакао важност авијације за одбрану земље и позвао да пораде на томе да се што већи број сокола пријави у авијацију. Капетан Долањски, стари соколски радник, одржао је предавање о падобранцима, а поручник Вуковић предавање о одбрани од падобранаца. Др. Белајчић је захвалио председништву Аеро-клуба и предавачима, на указаној пажњи, и обећао да ће соколи развити што живљу пропаганду у својим редовима за јачање авијације.У чланку „Соколство за чување нашег неба“ штампаном у „Соколском гласнику“ од 12 априла 1940. наводи се: „Савез Сокола К. Ј. је упутио окружницу свима соколским жупама, друштвима и четама, у којој их, у вези са прогласом Краљевског Аеро–клуба „Наша крила“, позива да се сва омладина одазове на овај апел за најплеменитију службу свом Краљу и отаџбини. Нека управе упуте омладину, која жели да се сврста међу чуваре нашег неба, како да изврши пријаву за школу. „Очекујемо да ће наше јединице схватити важност овог апела и све предузети да се соколство достојно одужи и овој дужности!“.
Начелништво Савеза СКЈ расписало је окружницом, бр. IX, од 23 априла 1940. једриличарски течај за жупске прочелнике једриличарства.
Приказивањем филмова о ваздухопловству у соколским домовима, соколи су се трудили да заинтересују омладину за једриличарске школе Аероклуба. Аеро клуб “Наша Крила” уступао је своје филмове о ваздухопловству соколским друштвима. Соколска друштва у Београду добијала су филмове у палати Аеро-клуба у Узун Мирковој улици. У соколском друштву Београд III одржано је предавање са филмом о једриличарству у коме је присуствовало око 120 слушалаца . Заједно са Управом Аеро-клуба соколско друштво Београд III је одржало посело на коме су предавали Велеслијан и Јован Пивош из Аеро-клуба и Селимир Радовановић из начелништва ССКЈ. Приказани су филмови о једрилицама и ваздухопловству. (16)
Сви пријављени чланови сокола упућивани су преко лета у једриличарске школе Аеро-клуба. Соколи су у сарадњи са осталим националним друштвима тежили да се што више њихових чланова добије војну обуку. Захваљујући Аеро-клубу 30 младића, од којих 22 члана сокола, учило је у пилотској школи у Новом Саду од 15 маја 1940. Командир школе био је капетан Марко Николачић. На курсу је било пилота из свих крајева земље. Професије су им биле различите али су сви били “једна душа – једна гуша”. Боривоје Чотрић писао је у „Соколском гласнику“ о соколима у пилотској школи. Може се рећи да је то била соколска ескадрила.
Милан Рајачић, пилот, из Соколског друштва Огулин позвао је у свом допису „Соколском гласнику” соколе да се пријаве за пилоте у војсци. Истакао је : „Много је наше браће који с поносом носе на грудима пилотску значку, и којима се поносимо на сваком кораку, али тај број је још увек мали и незнатан, према оном броју младића, односно наше браће Сокола, који би желели да знају да лете, … Соколи! Као пилоти, будите пример храбрости и пожртвовања на овом пољу рада, јер ћете само тако помоћи своме народу и Отаџбини, … и у што већем броју, уписујте се у пилотске школе, јер на Вашим мишицама, …. лежи велики терет и велика одговорност према Отаџбини. Соколи – пилоти! Ви сте сви наш понос и дика. Будите узор самопрегора и храбрости, заступајте и у овом раду нашу моћну соколску организацију, и по квалитету и по броју. Здраво!”. У „Соколском гласнику“ 1940. штампан је позив који су потписали, између осталих, министар војске и морнарице генерал Недић, министар просвете Божа Максимовић, Јеврем Томић, представници београдских дневника и председник Аеро-клуба „Наша Крила” Сондермајер на све имућне кругове “а посебно на новчане установе, индустријска и трговачка предузећа да помогну прилозима „Академски Аеро-клуб” београдског универзитета и сву зракопловну омладину Југославије”. У позиву се истицало да је држава учинила своје у “становитој мери, те да ће и у будуће помагати овај патриотски рад омладине, али то није ни приближно довољно. Зато се потписници обраћају на споменуте кругове, да својим прилозима помогну омладину, која ради на напретку Авијације!” Соколско друштво Пожаревац било је међу првима соколским јединицама које су у оквирима Упутстава Савеза почела са васпитањем чланова за ваздухопловство. Основали су једриличарску секцију која је имала преко 50 чланова, и одмах је почела за изградњом “клизача”. Почело је са градњом прве једрилице, у радионици, која је била смештена у сутерену соколског дома. Наставник летења био је моторни пилот Драгољуб Глишовић, а вођа групе В. Јаковљевић.
Соколско друштво Земун-Матица је заједно са Првом ватрогасном једриличарском групом „Кондор” у Земуну прославило Празник Уједињења 1940. Програм прославе састојао се из соколске академије у Народном дому, свечане соколске седнице одржане у сали Народног дома краља Александра I и освећења трију ваздушних једрилица, на дечјем игралишту, испред Народног дома. Једрилицама су кумовали министар физичког васпитања народа Душан Пантић, председник градског поглаварства града Београда Јеврем Томић и командант ваздухопловства бригадни генерал Боривој Мирковић. Приликом освећења кумови су одржали говоре. У Нишу је извршено свечано крштење 8 нових једрилица. Председник владе Цветковић говорио је о значају ваздухопловства, позивајући омладину да се остави свих других прохтева и забава, да не подлеже разним деструктивним идејама, него да се спрема да пожртвовано служи отаџбини. У Београду је основана „Ваздухопловна омладина Краљевине Југославије”. Требала је да окупи родољубиву омладину свих редова. Њени нарочити одбори требали су да прибаве омладини једрилице и други ваздухопловни материјал. Академски аеро клуб деловао је на Техничком факултету у Београду. Прве пробе одржао је на Звездари. Вежбали су у Пиносави испод Авале. На Златибору су пронашли идеалне терене за летење. Саградили су 1938. хангар за једриличаре. Логор је био спреман да прими 86 ученика. Славко Обада конструисао је једрилицу „Муса Кесеџија”. Домаћи тип био је „Врабац”. Имали су око 8 школских типова, 4 прелазна типа и 5 високоспособних једрилица. Поводом ситуације у Европи студент Технике Адријан Кисовец изјавио је : „Уверен сам да ће сви чланови клуба, ако затреба, послужити нашој отаџбини у авијацији. Да би све то постигли потребно нам је разумевање у најширим слојевима нашег грађанства. Ово разумевање треба да се огледа како у пријавама за наш курс на Златибору тако у моралној помоћи и у материјалном погледу”.
Напоре за повећање броја пилота из редова Савеза Сокола пресекао је Априлски рат 1941. У Априлском рату 1941. и касније пилоти, чланови сокола борили су се против непријатеља. Пилоти Миха Клавора, Сава Пољанец и Мато Дуковац били су пре Априлског рата чланови земунског соколског друштва. Пилот Миха Клавора погинуо је у борби са немачким ловцима изнад Београда. Сава Пољанец оборио је два месершмита, а касније је ратовао као партизан у Словенији. После рата живео је у Београду. Вежбач Мато Дуковац као пилот НДХ пребегао је Совјетима и са њима ушао у Београд 1944. Пилот Евгеније Раданов, члан сокола, завршио је Ваздухопловну извиђачку школу у Новом Саду (извиђач навигатор). Ваздухопловну пилотску школу у Панчеву уписао је 1. септембра 1939. У Априлском рату био је ађутант и пилот у 64. ваздухопловној групи на помоћном аеродрому Обилић код Приштине. Успео је да избегне заробљавање и за време окупације живео је у свом родном граду Панчеву. После ослобођења Панчева постављен је од стране својих бивших другова из Сокола, тада партизана, за команданта панчевачког аеродрома.
Аеро-клуб „Наша Крила”је у међуратном периоду сарађивао са Савезом Сокола у омасовљавању ваздухопловног кадра. У оквиру те сарадње авиони Аеро-клуба учествовали су на соколским приредбама. У школама је радио подмладак Аероклуба. По угледу на суседне земље Савез Сокола Краљевине Југославије увео је 1934. једрилице у свој систем телесног васпитања. Начелништво Савеза СКЈ. основало је при свом стручном одбору секцију за једриличарство. Напори сокола били су усмерени да се што више омладине у соколским редовима пријави у једриличарске школе Аеро-клуба. Надали су се да ће до 1941. када је краљ Петар II требао да ступи на престо, бити велики број сокола-пилота способних за одбрану земље. У томе су уживали подршку власти, које су настојале да се што више омладине заврши летачке школе. Нажалост не може се не стећи утисак да је све то било гајење прасета пред Божић.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
