Наизглед слободан, а у ствари роб,
осећај немоћи чини моје окове.
Боли ме душа, не боли ме зглоб,
зар се то осећајем слободе зове?
Немам куд. И нећу одавде.
Удишем ваздух од којег се гушим.
Постепено ме убија утицај неправде,
осећам како се к’о дуван сушим.
Преосталу снагу из себе црпим,
гледам како ударају на оно што је Богу свето.
Попут мог народа, осуђен сам, да трпим,
не желим да признам да нам је Косово отето.
Све теже подносим људску злобу.
Сваког дана, раде нам о глави,
већ једном ногом смо у гробу.
Уздам се у Свевишњег,
само он може да нас избави…
