Примесе хришћанства у старијим учењима о дуализму добра и зла, светла и таме, добиле су своје изразе на Балкану у виду богумилства, којим је Бугарска, значи и знатан део регије Гвоздених врата, захваћена током X века. За време бугарског цара Петра /927- 969./ и снажних византијских притисака на северне суседе, богумилска јерес, на таласу учења покрета павлићана из Јерменије, захвата прво Македонију, а потом и преостале делове царства. Томе је одлучно допринела суровост испољена од византијске царице Теодоре /842- 867./ у виду масовних покоља павлићана у “византијској Јерменији“, те принудног пресељења под надзором византијске војске многих од њих на тло Тракије. У још већој мери талас миграције павлићана из Јерменије запљуснуо је бугарске земље око 975. године, за владавине византијског цара Јована Цимиска /969-976./.
Према богумилима, циљ људске душе, која припада свету Добра, јесте да се ослободи робовања материји, чему следи богумилско одбацивање тежњи за поседовањем богатства и световне моћи, покоравања државној власти и обавези ратовања . Такво схватање наишло је на плодно тле у западној Европи, нарочито у Италији и Француској. Французи су, имајући у виду изворишта учења, заговорнике дуалистичке јереси називали Булгарус, Боугрес, са кореном у Булгарус- Бугарин, али и албигенсес по средишту у граду Алби, грофовија Тулуз, или скраћено беггини, такође од албигенсес. О размерама верског покрета почивајућег на учењу богумила о двострукој природи Бога, говори податак да је папа Иноћентије Трећи 1208. године покренуо крсташку војску против катара у Јужној Француској, у области Тулуза. Симону де Монфорту, предводнику крсташа тек после двадесетогодишњих борби пошло је за руком да однесе коначну победу. То је први случај у средњовековној историји цркве да се прибегава ратном походу против неистомишљеника, и то под геслом “Убијте их све, Бог ће већ пронаћи своје!“ .
На тлу Балкана, богумили су имали најјаче упориште у Босни, без обзира на бројна настојања католика и православних хришћана да богумилство искорене. О томе сведочи забелешка краснописца Станка Кромирјанина из 1393. године, тзв. Баталов одломак, у којем је набројано поименице 28 врховних старешина Цркве босанске, почев од Јеремије /1010-1024/, па у непрекинутом низу све до Ратка Другог /1450-1465./ .
Милош Црњански у приповести “Свети Сава“ дао је следећу литерарну опсервацију:
“Немилосрдном строгошћу истребио је Немања нову веру, хришћанску јерес, што се беше раширила по Балкану и у његовој земљи: богумилство. Богумилство је и данас у науци једно од најтамнијих питања и није решено колико у њему има старих, паганских, словенских традиција и обичаја, колико отпадања од црквеног православља, колико отпора и реформе балканског католицизма. Траг идеја богумилства води у Јерменску. Тамо је давно појавила се била стара, малоазијска, хришћанска секта, слична оној о којој се у нас прича као о ‘бабунској вери’. Са Еуфрата, под утицајем гностицизма и учења Манихејаца у богумилству се јавља, иако се богумили држе увек за праве хришћане, староперсијска вера. Нема сумње да је код нас преобразила се под утицајем наших, локалних, прилика и да је, и социјално и политички, у многоме разлилчита од својих примера у Малој Азији.Кроз Бугарску, та верска секта брзо се је проширила у Немањиној држави и одступила не само од званичне, православне цркве која беше, за време Немање, у нашим земљама, већ пустила дубока корена, него је све више долазила у опреку и са појмом државе и државне власти. Она је исто толико освајала међу световњацима колико и међу свештеницима монасима.Била је то тамна бура душа што је тајно потресала цео Балкан, својим отпадништвом од цркве и чудним учењем које слабо знамо. Богумилству треба признати да је и оно учествовало у стварању нашег средњевековног човека и да је од значаја и за нашу средњевековну просвету. Које су биле главне црте богумилске цркве то је и данас нерешено и тумачења богумилства, досад, као и тумачења његових остатака, и сувише су неизвесна и једноставна. У столећу непрекидних борби и препирки у самој цркви, око Христа, највидније је у тој јереси на Балкану да се јавља као нека реформа нижег, словенског свештенства. У сећању на словенско паганство, у силаску у народ, богумилство блиста и од оне велике, светске жеђи за дубином душе и победом над телом која је дахтала у измученој Азији, не само на обалама сирским, не само у лелеку Манихејаца и Гностика, него и свих других мистика, отпадника од раскошног, залудног и празног хришћанског сјаја цариградске и римске цркве тога доба. По предању, учење сеоског, бугарског попа, та јерес је, и у нашим земљама, лако задобила масе науком: да је зло свака сила и богатство, свака раскош црквена, сваки украс храма, па чак и икона. Да се Богу треба молити ван цркве, у пољу и по брдима, задржавши од свих црквених обреда само словенске речи оченаша. Указујући на многе срамоте живота у држави и на звер у човеку, богумилство се беше успротивило и ратовању и сваком крвопролићу. Опасност по државу, оно је скршено мачем Немањића. Међутим, попови и учитељи богумилства свакако су имали, дуго, у народним масама, много успеха својом науком на изглед примитивног хришћанства. Они су учили своју јерес проповедима народним, лепим причама о смрти и таштини земаљској. Има трага, доцније, и њиним списима и њином књижевству. Све до доласка Турака, ни један духовни покрет није се сачувао тако тајанствено и упорно, у нашим земљама. Прегажено нашом средњевековном теократијом, а на западним странама католилцизмом, богумилство је ипак сачувано негде у души народној, као код Чеха јерес Хусова “.
Зато не треба да чуди што је Мирослав Крлежа, као централну фигуру изложбе у Паризу “Историја на тлу Југославије од праисторије до данас“, поставио босански стећак, уз напомену да се ради о једном од најоригиналнијих и најзначајнијих материјалних оставштина европске цивилизације: “на стећцима су давно уклесане поруке оног и онаквог света о ком модерна Европа данас сања“ .
Последњих десетлећа актуелне су историографске тезе о “великој заблуди“ по питању природе богумилства у Босни и Србији / Миодраг М.Петровић, Кудугери- богомили у византијским и српским изворима/, те да је “узалудно у средњовековној Србији и Босни тражити богумиле са дуалистичким учењем; уместо њих, у појединим областима ових земаља заиста су се појавили други богумили дуалисти, који су проповедали ново јеретичко предање- Латини, чији се дуализам састојао у томе што проповедају да Дух Свети исходи из два извора: Оца и Сина“ . Као крунски докази за ту тезу нуде се околности да Свети Сава на сабору у манастиру Жичи, који је трајао три дана, није помињао име “богумили“ иако је знао ко су они и како их је његов отац Стефан Немања прогонио, али зато тражи од народа да наглас трипут читају “Символ вере“ да би запамтио разлику у односу на латинско “Вјерују“, или то што је Константин Филозоф у “Житије деспота Стефана Лазаревића“ /1377-1427./ унео белешку да су житељи Сребренице богумили, а она се тиче Саса и Дубровчана- римокатолика . У односу на Цркву босанску пак, тврди се да није била никаква црквенојерархијска организација са црквеном територијом и јурисдикцијом, већ дипломатско- арбитражно тело при дворовима босанских владара, које је нестало са историјске позорнице када се у XВ веку угасила и држава Босна. Поводом последњег наведеног аргумента, који сам за себе нема ништа већу тежину него тврдња да је босанска држава пропала због пропасти Цркве босанске, могла би се истаћи противтеза да је држава пропала скупа са Црквом босанском, губећи свој идентитет запечаћен богумилским погледом на свет, под притисцима моћних суседа. Феодор Тарановски наводи податак да је “отприлике 1329.г, у једном запису споменуто да је млади краљ Душан победио безбожне и погане Бабуне, како су се у народу називали богумили; али, поред старе опасности од богумила постала је и нова опасност од стране римског католицизма, за које су толико били повољни велики догађаји на Балкану у XИИИ веку“. Белешка Константина Филозофа у “Житију деспота Стефана Лазаревића“ да су житељи Сребренице богумили, исписана је у делу које је вредни писац “оплеменио“ и следећим подацима: “Овај деспот засија од земље Далматије Дакије, /земље/ сада незваних Срба…; рајска река Фисон се зове Дунав…; овај Ликиније /римски цар/ беше далматијски господин, родом Србин, и роди од Константије /кћер Константина Великог/ сина Белу- Уроша, а Бела- Урош роди Техомила а Техомил роди светог Симеона, а свети Симеон роди Стефана првовенчаног краља, и Вукана и Растка“ . Када је о Сребрници у Константиновом “житију“ реч, она која се помиње као место сазивања сабора властеле и црквених великодостојника на којем је објавио одлуку да му наследник буде сетрић Ђурађ, била је град код Страгара, у рудничком крају. Управо тада, у тој Сребрници, Стефан “прокле све оне који би подигли какво неверство“ . Не искључујући могућност да је исти термин покаткад употребљаван за све јеретике, па и за римокатолике посматране у односу на православну хришћанску цркву, делује неуверљиво тврдња о томе да је богумилство у средњовековној Србији и Босни измишљено тек као синоним за римокатолицизам. Указујући да је богумилство ширено углавном из суседне Бугарске у Србију, на посредан начин и у Босну, Иво Андрић у својој докторској тези средњовековном сукобу између више религијских праваца на западном Балкану посветио је речи: “У неравној и веома огорченој борби против католичанства, богумилство је почело да између Босне и западног света подиже свој стеновити зид који ће ислам потом још више проширити и подићи до такве моћи да се и данас још, премда се одавно распао, осећа његово деловање као мрачна линија раздвајања коју није могуће прећи без напора и опасности. Опирући се упорно подјармљивању са Запада, богумилство је на крају силом прилика земљу одвело под јарам Истока“.
