Песник и филозоф траже потврду своје мудрости у дубинама мисли и висинама песничког надахнућа. Али коме је пало у део да, обделавајући виноград Господњи као пастир, проповедник или духовни писац, и нехотице открије чистоту сопствене душе – тај не посеже за крупном речи нити за високопарном мисли, јер оне ту чистоту пре заклањају него што откривају њен сјај. Речи и мисли блаженопочившег епископа браничевског Хризостома Војиновића своју величину објављују заправо као једноставност. „Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку“ – одзвања над сваком његовом поруком, као тихи звук звона над стародревном Манасијом и достославном Раваницом, где је овај угледни архипастир богослужио и преповедао. Човек се у молитви и богомислију, изашавши из метежности овога света, наједном нађе утишан у освештаном простору самоће, суочен са Богом, предат његовој доброти или изложен праведном суду своје савести. Ако то има неке везе са узнесеношћу човека изузетог из света и предатог мисли о Свевишњем, онда је пред архипастирском речју златоустог браничевског проповедника – човек и узнесен и занесен, очаран лепотом језика, једноставношћу, избрушеношћу и сугестивношћу његовог израза.
У најкраћим цртама, о животу владике Хризостома на овом месту ваља рећи следеће. Рођен је 2. јуна 1911. године у Салаковцу код Пожаревца, у побожној и честитој породици. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а Богословски факултет у Београду. Године 1935. замонашио га је, с благословом епископа браничевског, др Венијамина Таушановића, архимандрит др Јустин Поповић у манастиру Раваница. Прве свештеничке чинове – јерођакона и јеромонаха – примио је 1935. године. За викарног епископа моравичког изабран је 7. маја, а хиротонисан 2. јуна 1947. године. Јуна 1951. изабран је за епископа будимског, а идуће године за епископа браничевског. После смрти патријарха Викентија 1958. године, као најстарији члан Светог архијерејског синода, управљао је пословима Српске патријаршије.
Са успехом је 25 година (од 1958. до 1982) уређивао најтиражнији православни лист на нашим просторима Православни мисионар. Његовом заслугом угледао је света први Јевађелистар на савременом српском језику (Празнична и недељна јеванђеља. Пожаревац 1968). Објавио је једну ауторску књигу (Тихи глас. Беседе и чланци. Пожаревац 1986), две преведене књиге (Б. Паскал, Мисли. Београд, 1946. и Никодим Агиорит, Невидљива борба. Београд, 1962), 82 ауторска прилога и 20 превода у богословској периодици. Маја 1988. године одликован је Орденом Светог Саве првог реда, а маја 1989. проглашен је почасним доктором теологије на Богословском факултету у Београду. Преминуо је 24. септембра 1989. године. Дела која су пронађена у његовој заоставштини (фрагменти из Летописа епархије браничевске, десет беседа, фрагменти из писама и поука, чланак Обнова и развој нашег женског монаштва, одломци из превода) постхумно су објављена у књизи Епископ Хризостом: живот и рад. Прир. Гордана Жујовић. Београд, 1990.
Збирка Тихи глас наишао је на изузетан одјек у црквеној јавности. Академик Димитрије Стефановић забележио је: „Његове надахнуте беседе, изговорене народним језиком, често у ритму народних благослова, памтиће се по садржајно узлазној градацији која је заиста одушевљавала вернике“. Протојереј проф. др Лазар Милин писао је: „Хризостом је заиста био златоуст. Слушати његове проповеди то је заиста значило осетити сјај злата у разуму, звук злата у ушима, и лепоту злата у срцу. И своју златну природу манифестовао је кроз тај лист (Православни мисионар, прим. наша) као и кроз збирку својих беседа Тихи глас. Ето још једном остварене истине да је име знак“. Епископ горњокарловачки Симеон Злоковић сведочи: „Када сам примио књигу његових дивних текстова, беседа, чланака и кратких студија, насловљену адекватним насловом Тихи глас, писао сам му: ‘Kада би постојао неки живи компјутер, способан да из мноштва тема и наслова изабере најбољи наслов Твоје књиге, назвао би је Тихи глас‘. Дао је својој књизи наслов који би се могао одредити и као неки адекватан пандан онога што је он као личност био, јер је целом својом личношћу, својим смирењем и својом људскошћу деловао као своје врсте Тихи глас“. Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије Трифуновић лапидарно констатује: „Његова збирка проповеди Тихи глас мелем је свакој души“. Академик Владета Јеротић над овом књигом размишља овако: „Ми се данас у чуду питамо како је успео владика Хризостом да тако хармонично уравнотежи све четири најважније функције из којих се претежно састоји душевни или психички живот човеков: мишљење, осећање, чувствовање и интуитирање“. И даље: „Нарочито је вредно дело које у потпуности одражава све духовне квалитете владике Хризостома, Тихи глас“.
Крај ПРВОГ дела
