Али као што не треба користити речи како им не приличи, у неким ситуацијама не сме се ћутати, што се такође истиче у светоотачкој литератури, а што је у XVI веку посведочио Филип Московски у oдговору Ивану Грозном „Где је моја вера, ако будем ћутао?”
Разуме се, ћутање није одлика само оних сакралних говорних догађаја који припадају хришћанству. Познато је да је у многим културама део аскезе уздржљивост или потпуна уздржаност у говору, као што је познато и то да и у тим културама ћутање може имати различите функције, што, на пример, илуструје будистичка поука према којој је један радозналац поставио Буди питање на које је овај ћутао. Када је нестрпљиви посетилац упитао Буду зашто не одговори, Буда му је је на то друго питање узвратио: „Одговорио сам ти“. Поуке о преимућствима ћутања део су и исламске традиције. Тако се, на пример, за муслиманског пророка Мухамеда везује изрека: „Најслађе пиће је горка реч коју нисам изговорио него сам је прогутао“.
Аскетски однос према речи огледа се у идеалима уздржања језика, разборитог ћутања и безмолвија (тиховања). Уздржавање језика, по учењу аве Доротеја, значи не допуштати да било чиме рањавамо савест ближњег, не злословити уснама својим и не изрицати лаж. Преподобни Никодим Агиорит такође упозорава на неопходност управљања језиком и његовог обуздавања, разоткривајући духовне узроке, механизме деловања многословља и празнословља и начине супротстављања њима. У овом контексту подсетићемо на чињеницу да се у хришћанској етици посебна пажња скреће на грехе који се чине вербалним путем, као што су: богохуљење, хула, призивање имена Божијег без потребе, вербална бласфемија, скврнословљење (псовање), злословљење, празнословље, многоречитост, лаж, клевета, осуђивање, грубост, вређање, понижавање других, хвалисање, преузношење, клетвонарушење, лажно заклињање, недолично смејање, подсмевање, певање непристојних песама, неприпремљено и недостојно проповедање или поучавање, изрицање и ширење јеретичких учења и др. Стога не треба да нас чуди чињеница да још најдревнији монашки типици садрже одредбе које се тичу употребе речи. Тако, свети Василије Велики упозорава братију на неопходност „благовремене и корисне употребе речи“, подстакнуте насушном и неопходном потребом, или потребном поучавања у вери, док преподобни Јован Касијан Римљанин и Венедикт Нурсијски обраћају пажњу на потребу чувања ћутања. На лествици акетских врлина, наиме, веома је поштована врлина разборитог ћутања, за коју преподобни Јован Лествичник вели да представља „мајку молитве, ослобођење од ропства, чување огња, стражара помисли, извидитеља непријатеља, стан плача, пријатеља суза, делатеља сећања на смрт <…>, непријатеља дрскости, сапутника безмолвија, противника тежњи да друге учиш, умножавање знања, творца виђења, неосетно напредовање, скривено пењање“, као и свештеног безмолвија, које, по истом аутору, „носи на себи жиг будућег живота“, дарујући подвижнику „неусколебљиви ум, очишћену мисао, ненаситу молитву, будно стражарење над собом, подлогу теологије, извор расуђивања“. Иако живе у заједници, монаси као своју прву обавезу имају безмолвије и очување језика. Оно је претежније од свих других врлина: „Заволи молчаније изнад свега, јер те оно приближава ка плоду. Када са једне стране ставиш сва дела овога живота, а на другу молчаније, тада ћеш увидети да оно претеже на теразијама“, вели веч помињани ава Исак Сиријски. Нарушавање ћутања непосредно води ка слабљењу подвижничке ревности: „Неки старац, који је узимао храну два пута недељно, говорио нам је: Онога дана када разговарам са неким не могу да очувам правило поста којега се држим по свом обичају, већ сам принуђен да разрешим пост“. Опрезност је потребна и у свакодневној најнужнијој комуникацији са братијом: „Чувај се разговора, јер они нису корисни у сваком тренутку. На зборовима дај предност ћутању, јер ће те оно сачувати од велике штете“.
Читање Светог Писма и дела Отаца, као и житија Светих, представља, попут молитве, разговор са Богом. Преподобни Исак препоручује да се молитва и читање практикују наизменично, како би мисли које су поцрпене из Писма испуњавале ум у време молитве. Тако, прелазећи са једног вида разговора на други, човек непрестано чува свој ум у сећању на Бога: „Често, када си гладан, у књигама учитеља читај о промисли Божијој. Да би се једно беседовање заменило другим, бави се читањем Писма, које ти открива пут истанчаношћу созерцања и читањем житија светих. И када станеш на молитву и на своје правило, уместо размишљања о томе шта си видео и чуо у свету наћи ћеш у себи размишљања о речима божанског Писма које си прочитао, и у тим размишљањима заборавићеш на сећања о овоземаљском, а ум ће тако достићи чистоту. То и значи оно што је написано – да душа добија помоћ од читања када стане на молитву. а такође и да се молитвом просветљује у читању. Читање, опет, уместо спољашње пометености, даје храну разним облицима молитве и зато се читањем душа просветљује како би се увек молила без лености и пометње“. Тишина је први услов да речи читања буду примљене на адекватан начин. Други услов је усредсређеност и одсуство било каквих мисли са стране и брига: „Буди слободан од многобрижја о телу и од житејске метежности, да би окусио у души твојој најслађи укус слатког поимања“ смисла Писма, поучава сиријски подвижник. Читање мора бити пропраћено размишљањем: „Непрестано се бави размишљањем читајући божанско Писмо уз правилно разумевање да се твој (духовни) вид, услед незапослености твога ума, не би скрнавио туђим и недоличним помислима“.
КРАЈ
