Замислимо живот у окупираном Београду: девастирани објекти за становање и друге намене, болести, рестрикције хране, стална претња смрти, губитак најближих…). Ипак, историчари су утврдили – о овоме пише Дејан Зец у својој докторској дисертацији Свакодневни живот у окупираном Београду (1941-1944) одбрањеној 2019. на Филозофском факултету у Београду – да свакодневни живот, ратно окружење, окупационо безнађе и присила окупатора нису утицали на читалачке потребе и књижевни укус грађана престонице. Већина истраживача се слаже да рат и окупација нису угасили страст Београђана према читању, већ управо супротно, да је читање постало омиљена разбибрига становника српске престонице. У дугим вечерима и ноћима, пошто нису смели да излазе на улице због полицијског часа, Београђани су време проводили у својим домовима, ишчитавајући поново књиге из сопствених библиотека или књиге које су позајмљивали од пријатеља и познаника. Драгутин Ранковић, пензионер и добротвор Народне библиотеке, који је своју целу библиотеку донирао пострадалој институцији српске културе, у свом дневнику пише: „Седим код куће и читам… У читању ми пролази време, пријатно и неосетно. А и шта бих друго могао да радим?“ Књижевник и дипломата Бранко Лазаревић у својим дневничким белешкама често пише о књигама које чита. У жељи да побегне од општег безнађа и сиве свакодневице, Лазаревић чита Платона, Декарта, Спинозу, Монтења, Канта и Крочеа, и на страницама свог дневника са њима расправља о психологији, моралу, страху, слободи, политици и другим феноменима душе и друштва. Слично сведочи и Владета Јеротић – током окупације он је читао дела Достојевског, Сјенкјевича, Вајнингера, Шопенхауера и Платона, и о њима расправљао са својим пријатељима. Читање и уживање у књижевним и научним делима није био само израз ескапизма и интелектуалног отклона од свакодневице већ, у одређеној мери, и израз бунта. Приликом случајног сусрета на улици, лекар и спортиста Милутин Ивковић Милутинац је свом пријатељу Милану Ђоковићу рекао како је управо прочитао Слом Емила Золе, и како му је та књига веома помогла да разуме актуелни тренутак у којем се налази српски народ. У време окупације су књиге које су се читале и које су се могле наћи у библиотекама појединаца врло лако могле човека учинити сумњивим властима. Приликом полицијских рација агенти су обавезно прегледали личне библиотеке и правили записнике пронађене литературе, без обзира на то да ли су те књиге биле забрањене или не. Наиме, у окупираној Србији квислиншке власти правиле су спискове забрањених књига. На првом од њих, израђеном у априлу 1943. године на основу иницијалног немачког индекса librorum prohibitorum, нашло се 158 проблематичних дела 60 писаца. Током 1943. и 1944. године, и послати су редиговани спискове књига за које се предлаже забрана. На списковима су се нашли аутори који су још од самог почетка нацистичке страховладе жигосани као противници немачке расе и националсоцијалистичке идеологије. Између осталих, проскрибовани су бројни руски аутори (Максим Горки, Исак Бабељ, Иља Иљф, Иља Еренбург, Сергеј Јесењин, Михаил Шолохов, Алексеј Толстој), писци који су се сврстали уз левицу или који су јавно изражавали своје антипатије према нацистима, марксисти и комунисти, јеврејски писци и научници, затим велики број британских, француских и америчких аутора, који су сматрани апологетама капитализма или империјализма својих земаља, као и политичари и аутори из земаља које су сматране немачким непријатељима. Током хапшења Јаше Продановића у јулу 1942. године, полиција је пописала његову личну билиотеку. На саслушању у полицији, у коју је спроведен заједно са неколико наслова из кућне библиотеке, између осталих и делима Толстоја и Достојевског, иследник је из свег гласа викао на Милана Ђоковића: „Гле, гле, Рат и мир! Тиме се, дакле, ти бавиш. Мали си, бато, за те ствари. А ово? Идиот? Сви сте ви идиоти! Ништа ти ниси бољи.“ Ипак, упркос свим могућим опасностима, књиге су се размењивале и читале, у кругу пријатеља, у кафанама, приликом посета и слава. Чак су и поједине књижаре омогућиле грађанима да књиге позајмљују уз скромну надокнаду па да их прочитане врате, уместо да их купују, што је многима који нису могли да издвоје новац за куповину књига много значило. Ова размена књига није била ограничена само на дозвољену литературу већ су током окупације веома популарни били и забрањени наслови. Читалачки укус београдске публике у време немачке окупације веома је тешко одредити. Ако се у обзир узме статистика која говори о великом броју штампаних књига које су имале благослов немачке окупационе управе и колаборационистичких власти, затим о великом броју књига увезених из Немачке, као и морално-политички подобним приповеткама, причама, песмама и романима у наставцима који су објављивани у домаћој штампи, закључак би био да су Београђани, милом и силом, прихватили наметнуте културне и књижевне обрасце. Са друге стране, велики број тих књига имао је неспорну културну вредност. Дела Гетеа и браће Грим нису губила на својој уметничкој вредности иако су их промовисали нацисти. Исто је важило и за издања која су штампали издавачи под контролом српских колаборационистичких власти – између осталих и дела Вука Стефановића Караџића и Петра Петровића Његоша. Са друге стране, књижевна дела која су објављивана у дневној и недељној штампи нису импресионирала оне читаоце који су нашли за сходно да их у својим сећањима и дневницима помену. Радило се углавном о књижевности веома ниског квалитета. С обзиром на велике тираже појединих дневних листова, тешко је утврдити колико их је људи заиста и читало. Такође, не постоје докази да су писци које су колаборационистичке власти гурале у први план и који су освајали награде и побеђивали на конкурсима, као што су Драгутин Илић Јејо или Душан Ђурић, продавали велике тираже или стекли било какав углед у књижевним круговима престонице. Савременици су их углавном игнорисали или резигнирано осуђивали за непотизам и сарадњу са колаборационистичким апаратом. У сваком случају, они нису остали упамћени у историји српске књижевности. Са друге стране, постоје многа сведочанства да репресија није угасила љубав Београђана према квалитетној литератури и да је дух народа у зло доба окупације умногоме одржавала добра књига.
Тако је било у временима када се за новим сазнањима жудело и када су деца и млади људи на време подстицани и учени да воле књигу. Данас се деци вртићког узраста неконтролисано даје у руке мобилни телефон, а у школи поглед се већ не одлепљује са светлуцавог екрана. Велики број студената Филолошког факултета, на коме предајем, није у стању да чита књижевна дела, већ се посеже за препричаним и скраћеним верзијама са интернета. Студенти Богословског факултета такође, има томе више од десет година, више не живе уз књижевност (а својевремено су ишчитавали руске класике, јер су их митрополит Амфилохије, владика Атанасије, владика Данило одушевљавали својим тумачењима Достојевског, Толстоја, Чехова, Булгакова, Мандељштама, Солжењицина).
Млади људи, па и деца, не читају. Односно, читају, али претежно садржаје са друштвених мрежа и интернета, који су, с једне стране, сведени на кратке форме и сиромашни по свом језичко-стилском изразу, а с друге, они се читају дијагонално, без удубљивања, уживљавања, и њихов емоционално-доживљајни аспект углавном се задовољи кратким коментаром или емотиконом.
Књига је у Хришћанству предмет култа. Јеванђеље Христово свечано се износи на малом входу, из њега се чита, односно свечано произноси, одговарајуће зачало на свакој Светој Литургији, оно се износи на поклоњење вернима, њиме се благосиљају сви присутни на служби.
Формирање духовности подразумева претходно изграђену душевност. Не тако давно преподобни Серафим Роуз упозоравао је младе Американце који би тек пришли Цркви и у неофитској ревности се „бацали“ на читање Светих Отаца да најпре морају прочитати велика дела класичне светске књижевности, нарочито руске. Парафразираћу његове речи по сећању:
– Ви сте одрасли у отуђеном свету. Нисте имали дубље и присније односе ни са родитељима, ни са вршњацима, ни са људима из свога окружења. Када сте плакали заједно са неким? Када сте патили због некога, снажно и дубоко? Када сте волели, искрено и топло? Када сте били пресрећни због нечије радости? Недостаје вам емпатија, саосећање са другим човеком, уживљавање у емоционално стање другог човека. Зато читајте. Па када будете грцали од плача због несрећне Соње Мармеладове и обмануте Каћуше Маслове, када се будете раздирали због дилема Родиона Раскољникова и кнеза Нехљудова, када не будете могли да спавате због страшне судбине Чеховљеве Варје и деце из „Браће Карамазова“, када све то иксусите, одстрадате, тада ће се у вама постепено формирати душевност, а духовност је следећи спрат, један виши ступањ у човековом развоју.
У хришћанској духовности увек је постојала и „тврда“ аскетска струја која је заговарала дистанцирање од световне културе. Ипак, највећи Оци и Учитељи Цркве били су бриљантни познаваоци не само философије и теологије, него и књижевности и уметности свога доба и претходних епоха.
Зато, вратимо се књизи, изграђујмо и код своје деце љубав према књизи. Не упрежимо се у јарам окапавања на друштвеним мрежама и испирања мозга сурфовањем по интернету и читањем насумично одабраних садржаја. Књиге, оне проверене временом, али и савремене, од добрих писаца, откриће нам недосежне дубине људске мисли, небопарне висине стваралачке имагинације, облагородиће нам душе, и испуниће се и на нама речи Псалмпојца: „Приступи човек, и срце дубоко, и узвисиће се Бог!“
