Кончаревић је замонашен у манастиру Крупи, а 15. септембра исте године митрополит босански Гаврило хиротонисао га је у Требињу, уз учешће личног изасланика пећког патријарха, викарног епископа Дионисија, “на превасходителниј степен архијерејства митрополији далматинскија и албанскија”. Већ након две године уследиће, по наређењу Сената, прогнанство из Далмације. “Не могу га послати ни на робију, ни у затвор, нити га затворити и забранити му излаз из града, јер би то био државни изазов српском народу, који насељава не само овај котар, већ и друге територије”, писао је провидур Ћироламо Балби.
Пошто му је саопштена наредба да напусти своју епархију, Симеон Кончаревић отиснуће се у прогонство на Велики четвртак, 17. априла 1753. и настанити се у селу Попини, одакле је четири године, често гладујући и грчећи се од студени управљао далматинском црквом и где је рукополагао нове свештенике. А у међувремену је владика Симеон успео да учини веома много за своју епархију: основао је школу и женски манастир у Бенковцу, у којем се подвизавала и “черноризица Јелена Кончаревна”, највероватније његова сестра или блиска рођака са сестрама.
После пет година злострадања у изгнанству владика Симеон кренуће на још даљи пут у православну Русију, са намером да заинтересује руски двор за Србе у Далмацији и испослује заузимање те моћне царевине за то да поданици Млетачке Републике који су православне вероисповести буду макар толерисани. У далеку земљу, где ће моћи слободно исповедати своју веру, запутиће се на Илиндан, 2. августа 1758, после отслужене свете Литургије, колона од 120 световних и шест свештених лица са Владиком на челу. У литератури се могу срести наводи да се скупа са њима одселило још око 500 Срба из Црне Горе (митрополит Павле Ненадовић).
У Кијев Кончаревић стиже кроз три месеца. Његови људи били су, мимо сваког очекивања, распоређени у старе хусарске регименте и новоформиране пукове у “Новој Србији” и одатле слати на ратишта: побегли су од беде и угњетавања у завичају, али их је у Русији дочекало горко разочарење. Владика ће кренути за Петроград, к царици Јелисавети Петровној, коју ће упознати са невољама српског живља у Далмацији и молити да му се омогући повратак на његову епархију скупа са пратњом. Венеција је позитивно одговорила на руску ноту и обећала слободу исповедања вере својим православним поданицима, али повратак у завичај Кончаревићу није био могућ, будући да је био проглашен државним издајником са претњом да ће, буде ли ухваћен, издржавати казну у замраченом затвору у трајању од седам година. Зато је Синод Руске Цркве дозволио Кончаревићу да чинодејствује у Русији, и он се настанио у Петропавловском манастиру у Кијеву. Жеља да се врати међу своју паству била је, ипак, јача од свих претњи и уцена; 1761. владика прелази рускоаустријску границу са намером да се тајно домогне Далмације, а млетачка влада, сазнавши за ово, расписује за њим потерницу, нудећи хиљаду дуката у злату ономе ко га доведе живог или донесе његову главу…
У таквим околностима Симеон Кончаревић обилази српска села и Лици и Крбави, разговара са свештенством, рукополаже нове посланике на њиви Господњој. Болест и исцрпљеност ће га после годину дана нагнати на повратак у Русију, где ће му поново бити указано гостопримство у Кијеву и омогућен књижевни рад. Под сводовима Петропавловског манастира владика ће, желећи да пером служи своме завичају, саставити “Љетопис грађанских и црквених догађаја”, дело које ће Никодиму Милашу бити драгоцено при раду на “Православној Далмацији”. Измучен толиким злострадањима и обремењен годинама, првојерарх далматински упокојио се 26. августа 1769. и сахрањен је у манастиру Светих апостола Петра и Павла у Кијеву.
Истрајност у вери, усправност у срамоћењу, верност отачким предањима и земљи прадедовској уз свагдашњу свест о томе да овде, у овоме свету ипак немамо постојана града, но чекамо онај који ће доћи то су завети на које нас опомиње неумрли “косовски Владика”. Нека би његов архипастирски благослов из свагда био са синовима и кћерима страдалне Далмације онима у избеглиштву и расејању и онима што остадоше на својим огњиштима у временима још тежим од робовања под Млецима.
КРАЈ
