Била је из далеке Аустралије, из богате куће. Жеља да упозна свет пред рат ју је довела у Европу, а у ратом захваћену Србију стигла је као добровољка 1915. године. Возећи своје возило претворено у амбулантна кола помагала је српским рањеницима. Храбро их извлачећи и са линије фронта до ратних болница. Незаборавну хуману мисију је остварила, углед и висока одликовања (Орден Милоша Обилића за храброст и Орден Светог Саве) стекла, слободарску Србију заволела.
Та смела и племенита жена, једина Аустралијанка у активној служби српске војске у Великом рату, звала се Олив Меј Келсо Кинг (1885–1958.). Причу о њој доноси управо објављени број косјерићког листа „Наш траг”, посвећеног чувању и неговању традиција ослободилачких ратова Србије.
Олив се родила у предграђу Сиднеја као најмлађа кћи имућног сер Џорџа Келса Кинга. Богатство јој је омогућило да путује по свету. „Објава Првог светског рата затекла ју је у Лондону. Пријавила се добровољно да иде на фронт у оквиру мисије шкотских жена хуманитарки”, пише Иван Васовић, аутор текста у листу „Наш траг”.
Олив је дошла у Србију и хуманост у ратним страдањима исказала. Средином маја 1916. у Солуну возила је камионет који је својим новцем купила и прерадила у санитетско возило. Тада јој се указала прилика да буде возач у српској војсци на Солунском фронту. Постала је важан члан српске санитетске службе.
„На камиону је исписала назив ’Слоница Ела’. Имао је снагу кумовања, али и упорност власнице да се нађу увек тамо где је било најпотребније. Извлачила је рањенике са линије фронта до привремених ратних болница, пратећи у стопу померања наших положаја. Кад је 1917. избио катастрофални пожар у Солуну, Кингова је возила свој болнички камион 22 часа непрекидно извлачећи унесрећене. Њен подвиг је био за дивљење о издржљивости и жене и машине.”
Некада се, наставља Васовић, дешавало да њено возило остане без горива. Олив га је за свој новац куповала на црној берзи и настављала санитетску мисију.
„На фронту се заљубила у српског капетана Милана Јовичића. Он је био уз њу када се Олив 1916. разболела од маларије. После оздрављења вратила се редовним дужностима. Годину дана касније Олив Меј Кинг унапређена је у чин српског наредника, а затим одликована сребрном медаљом за храброст и златном за пожртвованост. Научила је српски језик и рањенике храбрила, певала им док их је возила.”
„Када је њен вољени Милан 1917. отишао у Лондон на дипломатску службу, она је то раздвајање тешко поднела, али је наставила да ради свој хумани посао са својим драгим Србима. После рата уз помоћ оца покреће фонд за помоћ Србији. Џорџ Кинг прикупља донације и шаље их у Србију. Олив организује центре за помоћ најугроженијим у храни, одећи, лековима. Када је престала потреба за помоћ и фондација угашена, остатак новца су добили београдски универзитет и болница у Сремској Каменици.”
Тако је Аустралијанка и након рата помагала Србима, доприносећи да обнове ратом разорену отаџбину. За љубав према српском народу и хуманитарни рад краљ Александар ју је 1920. одликовао краљевским Орденом Светог Саве.
„После шест година вратила се у своју земљу и наставила с хуманитарним радом. Олив је умрла 1958. године. У њеном срцу остала је Србија и капетан Милан чију је фотографију чувала на столу своје спаваће собе”, бележи текст у косјерићком листу „Наш траг”.
Бранко Пејовић
Политика
