Око овог спорта је владала хистерија, због њега је горео Хиподром, а дао је и једног од најбогатијих спортиста у историји.
У старом Риму, граду познатом по спектакуларној али и насилној забави, постојао је један спорт који је био популарнији чак и од гладијаторских борби.
Понекад и брзином од 80 километара на час, одважни управљачи кочија су се гурали точак уз точак пешчаном стазом арене Циркус Максимус. Циркус Максимус се налазио између два брда, Авентина и Палатина, а гледаоци су имали прилику да тамо уживају у чак седам кругова дугих 600 метара.
Звук трубе био је знак да је победник прошао кроз циљ. Он се затим пењао до ложе где су седеле судије. Најбржи је добијао палмину гранчицу, венац и новчану награду. А онда би уследио победнички круг.
„То би била једна од двадесет четири трке у дану“, каже археолог и историчар уметности Синклер Бел са Универзитета Северни Илиноис.
То је била древна верзија Формуле 1, само много опаснија. Kочије су се често сударале, па би помагачи за време трке трчали стазом како би уклонили делове и повређене возаче.
„Трке кочија су одувек привлачиле Римљане“, каже Давид Мак, професор на катедри за класику на Универзитету Бонавентура.
Према легенди, овај спорт постоји још од оснивања града. Ромул је наводно надгледао изградњу прве тркачке стазе, Циркус Максимус, у ВИИИ веку пре нове ере. Такмичења у овој дисциплини су постала не само најпопуларнији спортски догађај у старом Риму, већ и дубоко усађени у римску културу.
Временом су се трке развиле у сложен ритуал који је био прожет и римском религијом. Према Беловим речима, догађај би започео светом процесијом која се одвијала на улицама Рима. У њу су били укључени плесачи, музичари, свештеници и сами возачи. На крају би парада стигла до Циркус Максимуса, где их је спремно чекало 200.000 узбуђених гледалаца.
На старту линију би се затим поставиле двоколице са два или четири коња. Покровитељ би са платформе изнад стартне линије на стазу бацио белу марамицу и – трка почиње. Отварале би се капије, а возачи и коњи би хитро кренули у борну за унутрашњу позицију која даје предност.
„Успешна вожња кочија је захтевала комбинацију физичке снаге и издржљивости, али и примену различитих стратегија и, на крају али једна ко важно, врхунског коња“, каже Мак. „У већини трка су учествовале квадриге — кочије са четири коња, упрегнута у низу. Ови посебно узгојени коњи били су моћне животиње, јаке и понекад непредвидиве.“
Иако су возачи били најчешће робови, они најуспешнији су постајали богати и познати, а долазили су из читавог Царства.
Гледаоци су присуствовали тркама из различитих побуда. Једне су привлачили крвави удеси, дуги су били пасионирани навијачи неке од фракција које су се такмичиле. Неки су пак били инспирисани храброшћу неког од возача, а било је и оних који су на трке ишли због лојалности тренутном владару. Познато је да су Kалигула, Нерон и Домицијан били велики обожаватељи трка и да су имали своје омиљене фракције.
Распоред седења је, очекивано, зависио од друштвеног статуса. Најбоља места су добијали сенатори и богаташи, а покровитељи су имали своје ложе.
Интересовање за трке кочија нису опале ни после пада Рима 476. године, а нови варварски владари су наставили да их организују.
Побуна Ника
У Источном римском царству популарност је почела да опада после чувене трке из 532. године наше ере. Тада су се тркачке фракције Зелених посвађале са тркачким фракцијама Плавих. Власти ухапсиле виновнике ових догађаја и осудиле на смрт вешањем. Тада је дошло до велике побуне.
Ове две фракције су се удружиле и заједно захтевале ослобађање својих чланова. Kад до тога није дошло, у знак револта запалили су градску тркачку стазу – Хиподром.
Побуна која је трајала данима је постала позната као Побуна Ника (ника на грчком значи победа), а у њој је убијено око 30.000 људи.
Национална географија
