Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 8. маја 2024. године, на Марковдан, на светој Литургији у цркви Светог апостола и јеванђелиста Марка у Београду
Христос васкрсе! Заиста васкрсе, браћо и сестре, Господ! Заиста живот тријумфује, смрт је поражена! Заиста вечност тријумфује, пролазност је поражена! И заиста, браћо и сестре, истина тријумфује, а лаж је обеснажена. И светлост побеђује таму, и правда има последњу реч над неправдом.
Све то знамо, браћо и сестре, не као последицу својих људских домишљања и мудровања, све то знамо не као производ наших слабашних моћи и капацитета онда када се ослањамо само на себе. Све то знамо вером, браћо и сестре. Снажнија је и шира вера, она је целовита, интегрална, обухвата читавог човека. Снажнија је од рациа огољеног од Духа Светога, од логике која нема свој корен и своје извориште у Христу, што не значи да рацио и логика немају своје место у нашим животима. Напротив, то је дар Божји, али дар који није наш посебни, јер јесте дар, дар који у заједници са Богом, благодаћу Духа Светога и сарађујући са Духом Светим, можемо – а још више позвани смо – да употребимо за изграђивање Царства Божјег на земљи, да употребимо за изграђивање врлине, да употребимо за сведочење живота, истине, правде и светлости. Вера јесте тај амбијент, простор и сфера у којој све оно што је дар Божји који смо добили може дати истинског плода и може бити афирмисање нас као икона Божјих, али и сведочење Христа као Спаситеља. То је вера, браћо и сестре, која руши границе видљивог света, вера која чини да оно што је невидљиво постане наша реалност и наша садашњост, да буде опипљиво, да буде наше искуство.
Зато, на данашњи дан када славимо апостола и јеванђелисту Марка, који баш због тога што је, као и остали апостоли, имао веру живу могао је да буде онај који је написао прво Јеванђеље од четири Јеванђеља, Јеванђеље које је било инспирација, а многи кажу и основ за писање других Јеванђеља, нарочито такозваних синоптичких јеванђеља, тј. Лукиног и Матејевог. Ако имамо веру у васкрслог Христа, то је оно што нас чини да смо увек у истини истинити. То је оно што нас чини да ће увек на крају правда показати своју снагу у нашим животима. То је оно што гарантује да смо живи већ сада и овде, јер ми не верујемо тек у неког апстрактног бога, безличног, у неку силу далеку и моћну. Ми верујемо у васкрслог Христа и зато је то тема и питање које треба да постављамо себи сваког дана и да опомињемо себе да је наш Бог Исус Христос који је распет на Крсту и васкрсао, који је победник, а то значи вером и ми са Њим.
Има много оних који верују у Христа, у то да Он има дивну етику, диван морал, да нуди принципе социјалног уређења који су праведни. Чак су и многи идеолози разних идеологија налазили своју инспирацију у Јеванђељу, све до оних који су били хришћани који су произнели такозвану теологију ослобођења. Ми верујемо у Христа распетог и васкрслог, све остало има смисла, важно је и постоји. Зато нека би Бог дао да увек верујемо у Христа распетог, али и васкрслог, зато што без обзира на наше промашаје, слабости, недаће и међусобне неспоразуме и неслагања, то је једина гаранција да ћемо овде и сада, а не тек у неком будућем веку, окусити живот, истину и правду, иако су и смрт, неправда и лаж неретко уперени против нас. Да увек имамо веру у Христа васкрслог, у живот, у истину, у правду, у правду Божју, истину Божју и живот Божји који постају наши Васкрсењем Христовим. Сви ће васкрснути, али неки ће се томе радовати, а неки неће. И ево, вера у Христа и свест о својим слабостима и немоћи кроз покајање, што значи преображај, што значи батргање из окова овог света, труд да будемо Христови чине нас да смо баштиници и наследници свих Његових дарова. Нека је срећна данашња слава! Христос Васкрсе!
СПЦ
