Пре венчанице какву данас познајемо, невесте су на својим венчањима носиле мало свечанију одећу. Оно што их је разликовало од осталих жена на свадби били су свадбени венац и вео. Треба истаћи да су претходно поменути одевни предмети имали магијско-обредни карактер. Свадбени венац имао је намену да штити невесту од злих сила, али је поред тога асоцирао на жељу за потомством. Вео је поред магијско одбрамбене намене, имао намену да сакрије невесту од погледа других мушкараца.
Невесте које су припадале грађанском слоју у Србији, венчавале су се у традиционалном грађанском костиму. Овај костим је био карактеристичан по томе што је био спој османске и европске моде упражњаване током XIX века. Kостим је одликовала дугачка бела, извезена хаљина сачињена од „српског платна“. Преко ове основне беле хаљине облачила се либада и дугачка сукња. Либада је била горњи део костима (налик данашњем сакоу), израђена од плишаног материјала (тегет и бордо боје) која је имала дуге широке рукаве.
Оно што је посебно красило либаду, био је вез извезен срмом на рубовима либаде. Сукња је била једноставног кроја и падала је до земље. Материјал и боја од кога је шивена нису били стриктно одређени. Што се тиче тзв. аксесоара, српску грађанску ношњу одликовале су: ниске дуката које су жене/девојке носиле око врата, пафте (предмет јувелирске израде који је украшавао појас) и токе које су биле украшене бисерима (носиле су их удате жене). Битно је истаћи да су у ово доба Српкињама модни узори биле њихове владарке, које су диктирале модне трендове.
Kњегиња Љубица Обреновић у Српској грађанској ношњи
Фото: Љубазношћу Музеја примењене уметности
Kао и у модерним временима, у прошлости су се мењали модни трендови, па се у складу са модом одређеног времена мењао и крој венчане хаљине.
Најстарији модел венчанице какву данас познајемо потиче из 1878. године. Њана форма била је „Принцес кроја“ (Модел хаљине који није сечен у струку и прати линију тела. Настао је у част принцезе Александре од Велса, будуће супруге будућег краља Енглеске Едварда ВИИ). Шивена је од белог атласа по наруџбини београдске учитељице Драге Kандић удате Kовачевић.
Венчаница Драге Kовачевић из 1878. године
Фото: Љубазношћу Музеја примењене уметности
У истом периоду, на југу Србије девојачку спрему красиле су „Биндали“ хаљине, које су невестама служиле као венчане хаљине. Назив су добиле по златовезу којим су биле украшене, који је био у облику цветних грана (биндали на турском значи хиљаду грана). Биле су једноставног широког кроја, који се спуштао до земље и одликовао их дуги рукав. Шивене су од плиша (бордо, зелене и тегет боје), могле су се наћи у специјализованим занатским продавницама у Истанбулу. Овакве венчане хаљине су само један од примера османског утицаја на подручју јужне Србије крајем XIX века.
Биндали хаљина
Фото: Љубазношћу Музеја примењене уметности
XX век је у историји био револуционаран по много чему, те је тако донео новине и у свет моде. Извориште модних новотарија био је модни салон Пола Поаре у Паризу. Поаре је 1906. године створио модну линију хаљина потпуно новог кроја. Њане одлике су биле: висок струк, раван крој и није захтевао ношење корсета. Примерак једне овакве хаљине поседовала је Јелена Ристић удата Тодоровић, шивена је у париском огранку енглеске модне куће „Рдферн“. Јелена је ову хаљину понела на својој веридби 1909. године.
Веридбена хаљина Јелене Ристић удате Тодоровић из 1909. године
Фото: Љубазношћу Музеја примењене уметности
Пред Први светски рат, у Србији, тачније у Београду, почињу да се отварају први кројачки салони. Један од угледнијих београдских кројачких салона био је салон Берте Алкалај у коме је сашивена венчана хаљина новог кроја, од беж свиле украшене чипком. Хаљина је шивена по наруџбини невесте пешадијског мајора Николе Јорговановића, Данице Палигорић из Ниша.
Венчана хаљина Данице Палигорић удате Јорговановић
Фото: Фото: Љубазношћу Музеја примењене уметности
Хаљине поменуте у овом тексту сачуване су од зуба времеа и изложене су на одељењу за текстил и костиме Музеја примењених уметности у Београду. Овај невелики фундус представља извор информација, који говори о богатој културној историји грађанског друштва у XIX и почетком XX века у Србији.
Национална географија
