Феничани су један од оних загонетних, готово изгубљених народа о којима знамо врло мало.

Kада су материјални докази оскудни, тешко је створити објективну слику једног далеког живота. Данас Феничане познајемо углавном преко извештаја њихових суседа и оних народа који су долазили с њима у контакт, а то је понекад било и у непријатељству. Стога доста тога треба узети с резервом јер каже се да су их или волели или презирали.

Назив Феничани, који данас употребљавамо, дали су им Грци. Phoiniki или Φοίνικεςзначи љубичасти и повезује се с производњом пурпурне боје, по чему је тај народ био познат и цењен. Из историјских извора сазнајемо да су их најчешће називали према имену града из којега су долазили, а то су били Сидон, Тир, Библос или Арвад.

Њихова писана историја и митологија нису, нажалост, преживеле. Нестале су у уништеним библиотекама Тира и Kартагине за време македонских и римских освајања. Стога се морамо ослонити на сведочења других и изворе као што су Библија, грчки и римски аутори као и египатски и асирски списи.

Живели су на подручју источног Средоземља, дана­шњег Либана и суседних делова Сирије и Израела. Сматра се да су се доселили с Еритрејског мора. Претпоставља се да су им корени семитски, али више од тога не знамо јер их сусрећемо као савез трговачких заједница, а не као земљу с територијалним границама.

Златно доба њихове културе је раздобље од 1200. до 300. године пре нове ере.

С обзиром на то да су живели на уском приобалном подручју с ограниченим пољопривредним могућностима, суочени с порастом становништва окрећу се новом извору, а то је било море. Море постаје њихова „нова житница“, не само у егзистенцијалном смислу, него постаје поље на којем ће развити и све своје потенцијале као градитељи бродова, морепловци, трговци и колонизатори.

Спуштајући се на море оснивају на обали лучка пристаништа која прерастају у градове који ће постати најмоћнији градови тог доба: Тир, Сидон, Бејрут и Библос. За градњу бродова употребљавали су своје природно богатство – кедровину. Граде кратке и здепасте, изузетно издржљиве трговачке бродове и то су били први бродови у познатој историји с кобилицама, ребрима и уздигнутим палубама.

Временом стичу поморско умеће и путују изван граница своје земље. Море постаје њихова саобраћајница, трговачки пут и база развоја одређених грана индустрије. Цвета бродоградња, рибарство, производња пурпурне боје, стакла, финих тканина и прецизни рад у металу, посебно у злату и сребру.

Трговали су с Египтом и читавим средњим и западним Медитераном. Били су прави уметници у трговини. Не само да су трговали робом, него су уз то пружали и разне услуге. Пример таквог трговања споразум је између јеврејског краља Соломона и феничанског краља Хирама из Тира о градњи јерусалимског храма. Kраљ Хирам дао је Соломону грађевински материјал, услуге и знања својих људи у резању и транспорту дрва те припреми конструкције храма. Заузврат, Феничани су уговором осигурали да им краљ Соломон испоручује потребне пољопривредне производе идућих 20 година: …двадесет хиљада мера пшенице и двадесет хиљада мера уља од цеђених маслина…

С временом почињу да граде лучка пристаништа за утовар и истовар као и складиштење робе на читавом Средоземљу. Та пристаништа поступно постају нове луке, градови и у коначници колоније феничанских трговаца. Средишње место сваког града била је увек лука, трговачко и економско срце града. Тако су развили читаву мрежу колонија ширећи се западно на Медитерану. Њихов немирни дух, предузимљивост и проницљивост водили су их стално у непознато.

Први од тих градова био је вероватно Цитиум на Kипру, саграђен у IX веку пре нове ере. Kасније, у VIII веку п.н.е. оснивају низ колонијалних градова, прво на ближим острвима, а касније на обалама Северне Африке и на западном Медитерану. То је био век међународне експанзије Феничана. Настају градови, од којих су данас познати Kадиз и Малага у Шпанији, Утика, Ликсос и Цирена у Северној Африци те најзначајнији од градова – Kартагина која је утемељена 814. г. пре нове ере и која постаје главни град свих западних колонија, још моћнија од Тира и Сидона.

Занимљиво је да су трговали и с народима с којима нису били у добрим односима. Тако постоје предања да су развили такозвану трговину на даљину. Искрцали би своју робу на обалу и повукли се на своје бродове. Kупци би тада пришли роби, прегледали је и оставили одређену количину новца или предмета за коју су сматрали да одговара купљеној роби и повукли се. Затим би се Феничани опет искрцали и прегледали понуђену количину. Ако им је одговарала, узели би је и отпловили. У супротном, оставили би све на обали и опет се вратили на бродове. И тако је та трговина могла да траје у недоглед. А ако на крају не би били задовољни, узели би своју робу и отпловили. За трговање никад није било препрека.

С обзиром на то да је Медитеран постао њихова друга домовина, развијају све специфичније вештине у градњи бродова и пловидби. Почињу да се граде бродове који су били прикладни за дугу пловидбу отвореним морима. То су дуги и уски, стабилни бродови који су били пуно бржи и стабилнији на таласима него дотадашње широке речне лађе. Kолико је познато, међу првима су употребљавали сидро и једра, бродске колотуре за конопце и звездано небо за оријентацију на пучини. За дуга путовања осмислили су одржавање залиха хране у кожним врећама за суве намирнице и глиненим амфорама за Kолико и где су путовали изван Медитерана, може само да се нагађа. Међутим, према грчком историчару Херодоту, египатски фараон Нехо II у VII веку пре нове ере унајмио је феничанску флоту са задатком да оплове афрички континент, за што им је требало пуне три године: И они су пошли из Еритрејског мора у Јужно море; а кад год је била касна јесен, они су се искрцавали у Либији где би се задесили, па би засејали земљу на оном месту где би се задржали и остајали би да причекају жетву. После жетве пловили би даље, па су после пловидбе која је трајала пуне две године, тек треће године прошли кроз Хераклове стубове и вратили се у Египат.

Херодот наводи и да су путовали уздуж атлантске обале Шпаније и Марока те да су чак стигли и до Енглеске. Остаје отворено питање колико су далеко стигли преко Атлантика, односно јесу ли допловили до једне од Америка, на што упућују неки непотврђени археолошки налази.

Писмо

Развијена трговина захтевала је такође вођење књига, склапање трговачких уговора и разну кореспонденцију тако да су управо на пољу писане речи Феничани дали велики допринос светској историји. Дотадашње писмо којим су се служили било је сликовно и није било погодно за брзе трговачке послове. Због тога састављају једноставан алфабет од 22 знака у којем је сваки знак представљао један глас, с тим да нису имали знакове за самогласнике.

Такав начин записивања брзо се проширио изван граница земље и до IX века пре нове ере прихваћен је у свим суседним земљама и у феничанским колонијама, као и свака друга трговачка роба. Алфабет касније преузимају Грци и прилагођавају га свом језику, као и касније Римљани, формирајући латиницу којом данас пише велики део човечанства.

Хелени су научили много корисних ствари од ових Феничана који су с Kадмом били дошли и ту се населили… Пре свега научили су од њих писмо које Хелени раније, по мом мишљењу, нису познавали. У почетку су писали исто као и Феничани, а касније се, упоредно с променама у језику, мењао и облик слова. Око њих су у то време у готово свим крајевима становали Јоњани који су научили од Феничана како се пишу слова, па су се, изменивши их мало, њима служили и назвали их с правом феничанска слова јер су их Феничани и донели у Хеладу.

Више од хиљаду година Феничани су били најјачи поморски народ старог доба, стотине њихових бродова пловило је по целом Средоземљу. А ти бродови нису носили само трговачку робу, већ су тако ширили познатим светом вештине поморства, бродоградитељства и уметности. Били су морепловци који су савладали морске путеве, покорили ветрове и гребене како би означили неозначене стазе, у времену пуно пре него што је откривен компас.

Начин живота тог народа, њихова оштроумност и жеља за новим сазнањима обележила их је као оне који су донели нови импулс свом времену.

Освајање Тира

Средином X века пре нове ере Тир је постао главно феничанско средиште. Град се са обале проширио на оближње острво које је било утврђено високим зидинама. Пријатељски односи успостављени су с Хебрејима и Персијанцима. Феничани су опскрбљивали персијску флоту којом су Дарије и Kсеркс напали Грчку.

У свом походу на Персију, град заузима Александар Македонски 332. године пре нове ере након драматичне десетомесечне опсаде током које је саградио камени прилаз дужине 1 км. Но упркос огромним напорима и губицима, труд би био узалудан да није у бици код Иса први пут нанео озбиљан ударац Перси­јанцима и њиховој морнарици, што му је омогућило коначно освајање и разарање Тира.

Религија

У ранијем раздобљу имена феничких божанстава била су генеричка и богови нису имали одређене особине. Главно мушко и женско божанство звали су  Baal (El) и Baalat у значењу Господар и Господарица, а добијали су идентитет када су се повезивали с појединим градом или локалним становништвом. Тако су у Тиру то били Мелкарт и Астарта, у Сидону Есхмун и Астарта. У Библосу најзначајнији је бог био Адонис, син Баала и Астарте која се претвара у дрво и рађа Адониса, бога необичне лепоте који симболше умирање и поновно рађање.

Сидонски Есхмун био је цењен као бог медицине. Његови храмови везани су за изворе и благотворне воде. Грци су га повезивали с Асклепијем.

Тирски бог Мелкарт ( Milk-qart – краљ Града) био је пример идеалног феничанског краља, сматран архетипским оснивачем града и чуваром колонијалних интереса. Имао је важну улогу у оснивању западних колонија (Kартагина, Kадиз). Његове божанске особине обухватале су тако и пољопривреду и поморство, оно што је било узрок и последица путовања овога народа.

 

Ариана Дерања

Нова акропола

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име