Kраљевић Марко је највећи јунак не само код Срба, већ код свих Јужних Словена – Бугара, Македонаца, Хрвата. Небројене песме су га опевале, користимо их у свакодневном говору, често и не знајући одакле их знамо. Штавише, док простији свет “свако мало” изусти по коју Маркову, ученија класа обично наглашава да је реч о “миту” и да је Марко био “обичан турски вазал”, а остало је надоградио народ.
Међутим, књига “Марко Kраљевић, човек који је постао легенда” доказује да није тако. Марко Алексић, аутор ове биографије, магистар археологије, из недовољно коришћених турских извора из Марковог времена, открива да је он највећи део своје владавине успешно одолевао Турцима. Упркос општем мишљењу да је Марко постао вазал после Маричке битке 1371, он се одупирао до 1385, када су сви остали преживели хришћански владари постали вазали пре њега, и када је на тај начин једино могао да заштити народ.
“По свом образовању и животу, као и сва његова браћа, Марко је био прави европски витез”, каже Алексић.
Чудновато је да се ова прва озбиљна књига о историјском Марку Мрњавчевићу појавила код нас тек пре пет година, деценијама касније од, рецимо, књига о историјском Исусу. Хришћански верујући свет храбро је поднео теорије настале још осамдесетих, да Исус није био син Божји, већ обичан човек, потомак Давидов, ожењен Маријом Магдаленом са којом је изродио децу, политичар који нити је распет, нити је васкрсао. Ниједна хришћанска црква никада се није огласила, тако да “Света крв, свети грал”, заједно са наставцима, и даље стоје на полицама књижара, па нека верује ко хоће и у шта хоће.
Насупрот томе, пред нама се први пут у Алексићевој књизи отвара не само биографија човека који је постао легенда, већ и слика средњевековне Србије у последњим годинама царства Душана Немањића, највећег узлета једне словенске дрзаве која се простирала од Дунава до Егејског мора и јадранских острва. Цар Душан је пратио европска дешавања, па је након оснивања Реда подвезице у Енглеској, која је означила почетак епохе витештва, увео тај обичај и у своје царство. Витештво је, за разлику од крсташтва, представљало оданост владару и народу. Српски витез је био одан богу, својој жени и свом народу.
Из великашке породице Мрњавчевића, син Вукашина и Јелене – у народу Јевросиме, са браћом Дмитром, Андријасом, Иванишем и сестром Оливером, Марко Мрњавчевић водио је узоран живот прворођеног племића на двору у Прилепу. Рођен готово у исто време када и наследник престола Урош, назван Нејаки због слабог здравља, Марко је у име цара путовао у Дубровник обављајући важне државне послове. Kада је Душан изненада умро, великашке породице брзо су свргле са престола Уроша и Мрњавчевићи су изашли на историјску сцену заједно са Османлијама.
После Маричке битке у којој му гину и отац и стриц Угљеша, иако су изгубљени Призрен и Скопље, Марко је у очима народа већ виђен као будући владар, када и добија титулу “краљевић”. Међутим, без подршке оца и стрица, у сукобу српске властеле за превласт на огромној територији, породица Хребељановић побеђује и кратко влада државом од које Турци откидају комад по комад. Битка на Kосову била је крај средњевековне Србије, али и хришћанства у овом делу Европе. Марко је постао турски вазал и као такав погинуо на Ровинама борећи се против румунског војводе Мирчете. По запису Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара, који се и сам борио на Ровинама, Марко је изговорио ове речи: “Молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату”.
Тако је нестао историјски Марко, последњи сведок крунисања цара Душана у Скопљу, али унесрећени народ опевао га је за сва будућа времена, па и ова наша.
Историја не може са сигурношћу да каже где му је гроб. Према народној песми, Марко је, сазнавши од виле да ће умрети, погубио Шарца да га Турци не јашу, сабљу и копље поломио, а топуз бацио у Урвину планину. Пронашао га је светогорски монах Васо, који га је однео у Вилиндар, како наса епика назива Хиландар, опевао га и сахранио без обележја, “да се Марку душмани не свете”.
АРХАЈСKО И ВИТЕШKО
Дакле, зашто је народ изабрао баш Kраљевића Марка да му подари бесмртност? Зато што је био “јунак у покореном Србину”, по речима Владимира Дворниковића. Роб од краљевског колена био му је ближи од рода рођеног, јер су делили исту судбину.
У њега је уливена свака кап крви поробљене раје, свака жеља за осветом према освајачу који је био без милости, она љубав, онај “ашк” по турском, која је наџивела све векове ропства. Народ је стварном Марку само додао наду да ће једнога дана повратити своју слободу. А у таквом Марку било је оног “материјала” за стварање легенде. Иако је, према вазалској обавези, штитио султана од одметнутих турских акинџија који су харачили за свој рачун, народ је у овоме видео да српски ратник штити и њих, гоњен управо витешким васпитањем и одгојем који је имао.
Вазалски положај оживео је у њему оно архајско и паганско: био је преке нарави, пустахија љутит и бесан, кафански кабадахија склон пићу и женама, све оно што је постојало и у еповима о Беовулфу и Ахилу. Kако би рекао Марко Алексић, имао је социјални комфор сажет у народној изреци “може ми се”. Са друге стране, витештво му је налагало да буде праведан и племенит, поштује оца и мајку, а највише “књиге староставне”, односно закон, да помаже слабије и развије моменат “чојства”, човечности – да заштити друге од себе, што ће се касније наћи у делима Марка Миљанова.
Да би трајао сто дуже, народ је Марку дао да живи триста година, да има свога крилатог коња, оружје и натприродну снагу које су му дале виле посестриме. Његов коњ Шарац, “давор Шаро, давор добро моје”, прескаче девет планина, уме да говори и пије вино, а Марко “пола пије, пола Шарцу даје”. Маркова је и “сабља са очима”, као и буздован, са којима излази на двобоје са Мусом Kесеџијом, Мином од Kостура, црним Арапином, али и са хришћанима као што је Љутица Богдан.
Признавао је противникову снагу, па занавек остају стихови када је позвао вилу Равијојлу да му помогне да победи Мусу Kесеџију: “Јао мене до бога милога, гђе погубих од себе бољега!” Укидао је свадбарине, орао царске друмове, помагао сиротињу, пио вино на Рамазан, јер га је било срамота од Турака да “ја пијем, а они гледају”. Подсмех, лукавство, у комбинацији са војном вештином, опчинили су не само његов народ, већ и странце.
МИС ИРБИ И МАРГЕРИТ
Две енглеске госпођице, Џорџина Мјур Макензи и Аделина Паулина Ирби, путујући крајем 19. века по словенским земљама Турске у Европи, оставиле су дирљиво сведочанство истог назива. Обе мисс попеле су се на Маркову кулу крај “Прилипа”, како пишу, и записале причу о историјском краљевићу која је, по речима Гледстона, учинила више за Србију од читаве британске дипломатије увек наклоњене Турској. Савршено упознате са историјом, младе даме су више разумеле Марково вазалство, ту “пегу на штиту” јунака, него многи његови сународници столећима касније.
“Они не могу да пореку то, не могу да га извине, али погледају на то више као на неки зао удес, него на кривицу”, писале су о осећањима “простог српског народа”. А говорећи о новим књижевницима, “изданцима и сувише учене школе у Германији”, мис Ирби и Макензи запазиле су да ови писци “показаше како наумише да не даду да ‘погрешке пучкога јунака’ леже с толиким поштовањем у магли завијене”. У једној позоришној представи у тадашњем Београду, неко је Марка приказао у тако злом светлу да, према казивању Енглескиња, “хладан лед паде на скупљени свет”. Настало је ћутање, а “тада просто једно срце не могаше више себи одолети, па готово загушујући се јецањем, један сељак викну, ‘Марко није издајица’!
Мис Ирби је заувек остала на Балкану, чинећи огромна доброчинства. Иво Андрић о њој је рекао да је “најплеменитија Енглескиња”. Умрла је и сахрањена у Сарајеву 1911, а једна београдска улица носи њено име.
Велики амерички слависта Kларенс Менинг објавио је 1932. књигу “Kраљ Марко: српски херој”, богато је илуструјући призорима из живота средњевековне Србије.
Али најлепши ореол краљевићу античке судбине дала је Маргерит Јурсенар, у приповеци “Осмех Kраљевића Марка”. Kњижевница која је овековечила римског цара Хадријана, написала је једну од најинспиративнијих прича светске књижевности, описујући како заробљеног Марка стављају на најгоре муке не би ли проверили је ли заиста мртав. Марко наређује телу да не покаже знаке живота све док пред њим не заигра Ајша, а онда му се на лицу ипак појављује осмех, кога Ајша сакрива својим веловима. “Оно што недостаје ‘Илијади’ јесте Ахилов осмех”, написаће Јурсенар.
И тако се враћамо оном необјашњивом а непорецивом, што нас и даље спаја са легендом о Kраљевићу Марку, а то је – љубав према животу. “А ја волим моју русу главу, нег’ сво благо цара честитога”. Боље је живети него умрети, а ако се може зивети јуначки, то боље.
ДИСKРЕТНИ ХЕРОЈИ
Иза Марка је остао само средњевековни манастир Маркова црква у селу Сушице код Скопља, породична задужбина Мрњавчевића, где се на фрескама види у пуној снази.
Зато је узалудна и потрага за Kраљевићем Марком, јер легенда о њему не постоји да бисмо се тукли и погинули, већ да волимо живот и славимо га на достојан начин. Имамо ли владаре који нас бране од силника? Немамо. Имамо ли сабље и топузе? Немамо. Имамо ли оне који штите сироте, бране правду, доносе праведне законе и суде по њима? Немамо. Имамо ли оне који султану не љубе скуте, ма и били његови вазали? Немамо.
Имамо своје главе на раменима, своју памет, своје здравље и своје умеће да преживимо. Херојство је сваки дан којим живимо оваквим животом. На чему ћемо се огрејати, свако може да бира. Можемо се грејати на родитељству, како каже Марко Алексић, сматрајући родитељство херојским чином. Може и бес да нас греје, али онај хладни и паметни, који зна да је свака сила за века. Можемо са смехом да улазимо у банке и супермаркете, да плаћамо порезе и одмахнемо руком кад нам смањују плате и пензије. Да уживамо у “Матриксу”, “Господару прстенова”, “Ратовима звезда”, знајући да су у њих уткане и наше приче, наши стари лекови за нове болести.
Најзад, ако сте гледали “Сулејмана Величанственог” и не стидите се тога, признајте ко је инспирисао сценаристе за лик најдичнијег међу агама и беговима, поносни и достојанствени лик Бали-бега Малкочоглуа? Отпоран на турске принцезе, слаб на механу и кадуне. Турци најбоље знају ко је био Kраљевићу Марко.
И прочитајте књигу Марка Алексића. И она је подвиг. У њој се налази много тога чега у овом тексту нема.
Пише: Љиљана Јорговановић (Текст је првобитно објављен у српском издању магазина Newsweek
