Други важан елемент је – учити се праштању. Једно од најнегативнијих својстава које често демонстрирају стране у расправи, психолози називају „ригидност“, то јест, недостатак еластичне позиције. Ригидност увек доводи до лоших последица, и то не само у области узајамних односа. Може се успоставити аналогија са еластичношћу природе. Као што је познато, јак и жесток ветар слама стара, дебела стабла, а танку брезицу, која није тако велика и јака, не може да сломи. И то управо, зато што се, захваљујући својој гипкости, дрво савија до саме земље.

На овом примеру може се објаснити и начин који помаже приликом решавања конфликта који се већ распалио: неопходно је изградити еластичну позицију у односу једне особе према другој. Ако не желиш да распирујеш рат, онда се не треба расправљати и инсистирати на својој исправности, да би несумњиво убедио свог сабеседника. Боље је поћи на компромис, потражити путеве за зближавање и изградити заједничко мишљење.

Поред тога може се са сигурношћу рећи следеће: покушај да се схвати супротна страна, чак и ако је то скоро немогуће, помаже разрешењу конфликта. Умеће да се попушта и тражи варијанта помирења – то није уступање позиције или слабост, него мудра стратегија добре воље. Овде је умесно навести цитат из „Писама младом читаоцу“, које је написао руски научник Д. Лихачов:

„Ако Ви од самог почетка водите расправу пажљиво и спокојно, без ароганције, онда ћете, већ самим тим, себи обезбедити мирну и достојанствену одступницу. Запамтите: нема ничег лепшег у расправи него ако спокојно, у овом случају неопходности, признате да је противник потпуно или делимично у праву. Тиме Ви изазивате уважавање средине која Вас окружује. Тиме као да позивате на попуштање и свог противника, приморавајући га да умекша крајности свога става.“

Наравно, признавати исправност противника могуће је само тада када се питање не тиче Ваших личних општих убеђења, нити Ваших моралних принципа (они увек морају бити највиши). Човек не мора бити ветроказ, не мора се повлачити пред опонентом само ради тога да би му се то свидело, или, не дај Боже, због плашљивости, због каријеристичких побуда.

Али, достојанствено попустити у питању које Вас не тера да се одрекнете својих властитих убеђења (надам се, високих), или са достојанством прихватити своју победу, не бити злурад над побеђеним у расправи, не тријумфовати, не вређати самопоштовање свог опонента – како је то лепо!“

У суштини, терен за конфликт су наша накупљена или спонтана негативна осећања и емоције којима ми дајемо слободу. Треба ли уопште и говорити о томе да разуман и васпитан човек треба да контролише своје емоције? Јер, кад се негативним емоцијама да слобода, оне почињу да руше наше односе. Таква осећања треба искључити, и у расправама се треба руководити искључиво својим разумом. И ако је расправа већ започела, онда је неопходно своју позицију доказивати посредством здравог расуђивања.

Михаил Хасмински: Како сачувати љубав? Узроци и разрешења конфликта (први део)

Некада ситуација нагни људе који се расправљају у такве „емоционалне ћорсокаке“ у којима за њих више нема ни вредност ни важност сам предмет еасправе (који иде у други план), и на прво место избија само та страсно жељена и неопходна чињеница – победа над својим противником.

Према форми и методама, таква расправа више подсећа на бојиште, у коме је свака од сукобљених страна спремна да се „брани до последњег“ и „бори до краја“. Може се унапред рећи да у таквој ситуацији у коначном исходу неће бити постигнут никакав конкретан резултат. Свака од страна у расправи, без обзира да ли је добила или изгубила, остаје при свом мишљењу. Никаквог консензуса нема, само покварени односи.

Некада ради достизања овог или оног резултата људи покушавају да уђу у конфликт „по сценарију“. Али, ради се о томе да конфликт увек представља (за разлику од цивилизоване, спокојне и разумне расправе) бујицу страсти а не разума. И нема говора о било каквом резултату у таквој ситуацији. Када је конфликт испланиран, обе стране морају да схвате који циљ желе да постигну ескалацијом конфликта. Шта они на крају желе да добију? Ако желите осведочено признање, морате дефинисати шта ћете са њим да радите. Да ли сте ви заиста спремни да сазнате истину, и да ли сте уверени да је можете прихватити? Ако ви желите да човек промени своје понашање – то је друго питање. Ако само желите да демонстрирате свој доминантан положај и покажете ко је газда у кући – то је већ сасвим друга ситуација.

Али, у сваком случају неопходно је правилно процењивати сопствене ресурсе и рачунати на њих. Могу ли се распаљивањем конфликта достићи ти резултати којима се ви надате? У већини случајева, добро размисливши, човек ће, пре свега, доћи до закључка да му затезање конфликта неће донети жељени резултат. Ако ви сматрате да сте у праву и желите да достигнете било какав резултат, ви можете „хладне главе и трезвеног ума“ размотрити ситуацију која вас узнемирава. Управо: размотрити, а не обрушити се са вриском на сабеседника, силним разобличавањем и оптужбама. Никаквог мирног дијалога неће бити ако у свађи надвладају емоције. Емоционално понашање (које карактеришу узвици, претње, оптуживање, тапкање ногама и махање рукама) представља својеврсни насилни одговор коме се прибегава када су исцрпљени сви аргументи. Слично понашање показује човеку слабост, и у суштини ништа не решава. Обично онај ко зна шта хоће и ко је, уверен да може аргументовано да докаже своју исправност, неће претити одмаздом и неће кренути у тучу.

 

Наставиће се…

Михаил Хасмински – из књиге – Од бола ка победи

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име