У овом видеу, архиепископ јордански Христофор размишља о божанској сврси човечанства створеног по лику и подобију Божијем.
„Децо моја, Бог нас је створио по свом лику и подобију, да постанемо свети.
Шта значи да смо створени на слику и прилику Божију?
То значи да нас је Бог створио да будемо деца Царства Небеског, али смо због непослушности изгнани из Раја и зато читамо у Старом Завету да је Бог поставио анђела на врата Едема након што је Адам био изгнан из Раја. И натера га да седне насупрот Рају. А на вратима је био херувим који је држао мач. И овај пламени мач симболизује смрт. Смрт је уведена у човека након његовог протеривања из Раја. Бог није створио људе да умиру. Он их је створио да живе вечно и да буду бесмртни.
Створени смо да будемо бесмртни. И зато видимо да ова примитивност постоји код људи од најстаријих времена. Зато су све људске цивилизације на много начина покушавале да дођу до бесмртности, али Христовим васкрсењем ми смо повратили бесмртност. Јер Христос је својом смрћу и васкрсењем победио смрт и дао нам живот вечни.
Али вратимо се у рај из којег је Адам био избачен. Зашто је Адам седео насупрот Раја?
Црквени оци кажу да је био наспрам Раја да би заувек памтио да је прогнан (отуђен). Данашње јеванђеље нас подсећа на ову чињеницу. Богаташ није био на мукама зато што је био богат, нити се просјак Лазар тешио што је био сиромашан, него зато што је заборавио да је у изгнанству док је на земљи. Данас нас Црква све подсећа да смо у изгнанству. Ова земља није наша. Наша земља је Царство небеско. Овде смо у изгнанству. Зато је Бог пустио Адама испред раја, да се он сећа, а и ми да се сетимо да смо у изгнанству. Пред Рајем смо, и испред Цркве. Зато у сваком граду постоји црква, да увек гледамо у цркву и у рај. И чезнемо за рајем, чезнемо за црквом и покајемо се за наше отуђење од Христа, јер смо се грехом удаљили од Христа. Удаљили смо се од Бога. Жалимо што смо удаљени од Бога. Дакле, ми смо у изгнанству, жудимо за рајем и тугујемо због губитка заједнице са Богом.
Зато када дођемо у крило Цркве, враћамо се овом заједништву. Зато рај има два дела, две секције.
Један део је земаљски, а други је у вечном животу. Овде почињемо да живимо Рај, одавде се креће. Ако то живимо овде кроз благодат, Дух, покајање и живот Цркве, кроз држање заповести и учења Библије, кроз живот заједништва у Цркви, кроз љубав према људима и понизност.
Одавде живимо рај, мирни и радосни чак и ако смо у невољи. Христос даје свој мир и радост док смо у невољама, када патимо и у болу. Зато нам Он увек каже: „Не бојте се, ја сам с вама“. Никада не смемо заборавити да смо у избеглиштву. Бог нам је дао креацију, природу, да нас утеши што смо изгубили рај. Али требамо бити пажљиви да не почнемо обожавати творевину уместо Творца.
Нажалост, почели смо ствари које нам је Бог дао да нас утеше, обожавати, постали смо материјалисти, а наша срца су постала тврда и пуна мржње.
Бог наш дао нам је чула и овај свет, да се кроз свет утешимо, тј. очима својим да гледамо свет и тешимо се, али очима душе да видимо Творца који стоји иза творевине и Њега да прослављамо. Дао нам је чуло слуха, да чујемо једни друге и песме и молитве Цркве, да чујемо Његов божански глас како нас зове.
Дакле, нашим чулима треба да допиремо даље од неприметног и несхватљивог.
