Код доктора је једном дошао млади усташа.Био је припит.Разлог његовог доласка била је самоповређујућа рана.Огроман бол је био у том човјеку.Сам ужас.
Долазио је и раније код доктора да узме таблете за болове.Био је навучен на њих.Повећавао је дозу свако мало.На докторово питање, докле ће да се самоповређује, овај је одговорио, док не умрем.Пошто је васпитан у римокатоличком духу, није хтио директно да изврши самоубиство, јер су га жупници и вјероучитељи још у раном дјетинству испрепадали са вјечном горком судбином самоубица, хтио је да на неки начин ,,превари“ Бога, да створи услове за сопствену смрт, али да он не буде наводно директно одговоран за то.Кад би дошао код Светог Петра, рекао би му да се он само мало посјекао, да није самоубица, јер то мора бити брзо и ефикасно, ако се то заиста жели.Онда би Свети Петар у разговору са Исусом и Дјевицом Маријом, а на молитве и милосрђе према сиромашнима његове мајке, одлучио да га ипак пусти у Рај.Можда би било мало гужве и неспоразума, али ипак би се спасио.
Доктор, док је овај причао своју причу само забринуто махао главом пишући му рецепте за љекове.Овај пут му је и повећао дозу, као и избор љекова.Рекао му је да не пије много са тим таблетама.
А онда је човјек почео своју праву причу како је све почело.Прије двије године, имао сам седамнаест година.Комшије су нас момке регрутовали за усташе.Говорили би нам, или ћемо бити усташе или ,,усраше“.Прије него што су нас одвели тамо гдје су наумили, давали су нам слатке ликере.Кад смо попили неколико чашица, уз то су нам дали и вино.При том све пјевајући пјесме о националним средњевјековним херојима.Не знам шта ми је више створило еуфорију, пиће или те пјесме, биће да је обоје.Потом су нас у заносу одвели код заробљеника које су чинили рекао бих људи разних народа Срби, Роми, Јевреји, па и Хрвати-комунисти или се нијесу слагали са усташама, а било је ту и оних, који су се прије рата замјерили некима од њих, па ови искористили моменат да им се освете.Дали су нам ножеве, прво су они почели да кољу те људе, а онда су заповједајући на аредили и нама.Ја, иако пијан нијесам могао, као и још неки.Почели су да нас туку, али ни то није помагало.А онда се један од њих сјетио лукаве тактике.Водио нас је једног по једног на страну, сваком говорећи наизглед умилно, како нас разумије, али да је држава у опасности и да се треба ослободити лоших утицаја у виду ових штакора, показујући на заробљенике.Док је мени то говорио и дао ми нож којег сам чврсто држао, испред мене је стајао Циганин, отприлике мојих година, кога сам требао да ликвидирам.Мученик је стајао дрхтући, плачући и очима ме преклињући да то не радим, да га пустим да живи.Није смио да испусти никакав глас, пошто би га мој ментор одмах жестоко ударио. Рекао ми је да затворим очи и само замахнем ножем. То сам и урадио, слушајући последње уздахе страве човјека кога сам убио. Искусни убица ме је брзо окренуо од убијеног, али ја сам на кратко, врло кратко ухватио поглед мртвог човјека, коме сам управо зарио нож у срце. Био је пун бола, патње, страве и ужаса. Никад нећу заборавити тај поглед. После тога одвели су нас да прославимо убиства која смо починили по њиховом наговору. Пили смо до неког доба ноћи. А онда смо поново ушли међу заробљенике и побили их, побили их, момак је са сузама говорио, као да му је нешто крупно запело у грлу, ко зна колико њих. Сјутрадан, кад сам се пробудио, било је као да се пробудио вампир. Осјећао сам се попут мртваца, проклетника, који људима пије крв.
Доктор и ја смо остали запрепашћени. Након неког времена сам чуо да је тај младић пременуо. Удавио се током спавања од властитог садржаја којег је требао да поврати. Изгледа да је превише попио.
Не знам, можда не би требало, било ми је жао тога момка, који се нашао у погрешно вријеме на погрешном мјесту.Надам се да је коначно нашао какав-такав мир.
