МАЈМУН И АДАМ – КОЖНЕ ХАЉИНЕ (други део поглавља)

Заиста, библијске речи о кожним хаљинама сугеришу претходећи биолошки процес. Животиња са које се скине кожа прво се морала родити и узгајати. Стога се кожна одећа може сматрати добрим симболом еволуције током које се постепено развијала биолошка основа неопходна за постојање палог човека.

И ако је прво, бесмртно тело за живот у рају створио Бог лично без икаквих посредника, самом Његовом руком месећи савитљиву глину, онда би цео дуги ланац узрока и последица који је резултирао настанком нашег смртног тела требало управо изједначити са „кројењем“ кожних одежди.

По Промислу Божијем, Универзум шав по шав шије ону „хаљину“ у којој изгнаник из раја мора да настави своје постојање.

Целокупни еволуциони процес у чијој крајњој тачки се човек открива у улози биолошке врсте може се тумачити као транзит из рајског у пало стање бића.

У Књизи Постања, „пребацивање“ између ова два стања описано је у само три или четири реда: „И учини Господ Бог Адаму и жену његовој кожне хаљине и одену их… и Господ Бог га отпусти из Еденског врта да обрађује земљу из које је узет“ (Постање 3:21–23).

Али, нема разлога да се мисли да су догађаји који су се десили тренутно из перспективе рајске стварности могли да потрају милијарде година земаљског времена.

На крају крајева, конкордисти изједначавају шест дана стварања са 13,7 милијарди година које су прошле од Великог праска.

Па зашто не претпоставити да се Велики Прасак догодио након катастрофе Пада, а еволуција материје која је кулминирала појавом Хомо сапиенса одговара временском периоду између постављања кожних хаљина на Адама и Еву и тренутка када се нађу изван Рајског врта усред трња и чичка?

Овде се не ради о идеји да су људи пре Пада били бестелесни духови који су потом пали у тела.

Ово је становиште неоплатониста и екстремних следбеника Оригена, али не и црквеног учења. „Човек је створен са телом пре кожних хаљина…Кожна одежда није тело, већ је аксесоар смртности припремљен за словесно [биће]“, истицао је Свети Методије Олимски.

Или, по речима Светог Максима Исповедника, „први човек беше наг не као бестелесан, већ као да нема телесни састав који чини тело густим, смртним и противним [духу]“.

Човек је нераскидиви спој душе и тела, створен је као целина. Али кожне хаљине као да су забаракадирале нашу праву суштину од нас.

Гледајући у огледало видимо само нагог мајмуна, док је изворно анђеоско тело дато нам од Бога постало недоступно.

Према Ериугени, првобитно духовно тело у коме су људи постојали у рају и у коме ће васкрснути није нестало после Пада, већ је једноставно „сакривено у тајном месту природе“ и, чекајући своје време, постоји у другој димензији бића.

Додато тело – за разлику од оригиналног – је смртно и распадајуће; постоји у простору и времену.

Материјално и спољашње тело је слично одећи и с правом се сматра печатом (сигнакулумом) примењеним на унутрашње и природно тело, будући да се креће из века у век и у времену, подлеже расту и смањењу, док унутрашње тело увек остаје непромењено.

Оно је можда је назначено у византијском и староруском иконографском канону. Људска тела нису приказана каква се указују карналним очима.

Фигуре светитеља приказане су неприродно издужене и растегнуте ка горе, замрзнуте у наглашено статичним позама којима је страна свака мишићна кретња. Несразмерно уска рамена и огромне очи стварају осећај одвојености од ичега земаљског.

На иконама су приказани стварни људи од крви и меса. Ту је Свети великомученик Пантелејмон са кутијом медицинских помагала, свети Борис и Глеб у кнежевским капама обрубљеним крзном.

Међутим, иконописац као да завирује иза паравана спољашње анатомије да покаже право тело светитеља; бестрасно и нетрулежно које је у обичним људима скривено.

На крају времена, према источној православној теологији, ова екстерна краста туђа нашој правој природи, биће одбачена да би се човек коначно појавио у својој првобитној лепоти.

Како је приметио Свети Григорије Нииски, у васкрсењу „свући ћемо ову мртвачку и одвратну тунику која нам је наметнута са коже бесловесних животиња“. Човек ће бити ослобођен окова свог неприродно зачетог биолошког почетка.

Како је Ериугена рекао, духовно тело је „још увек скривено у тајним дубинама људске природе, али ће се у будућем веку појавити када се ово смртно [тело] промени у њега и „ово пропадљиво обуче у непропадљиво“ (1. Коринћанима 15: 53)“.

Поклопиће се изглед и ствар по себи – људско тело које нам се сада открива у анималној пресвлаци, појавиће се у свом правом облику каквог га је створио Бог.

Контраст између два стања телесности јасно се види на примеру Сина Божијег.

Хришћански теолози су у Његовој смрти и Васкрсењу увек видели назнаку пута којим остатак човечанства иде.

Оваплоћењем, Господ је преузео смртно и трулежно тело, подложно свим невољама и недаћама које су задесиле човека у палом свету. Како је истакао Леонтије Византијски „Господ се ипостасно сјединио са таквим месом у какво је проклети [Адам] био обучен после Пада“.

Али, ово тело је умрло на крсту, а Господ је васкрсао у већ преображеном телу, неподложном свим манифестацијама животињске природе.

Васкрсли Христос више није осећао умор; није више осећао глад и жеђ и, по речима Светог Јована Дамаскина, јео је пред ученицима само да би их „уверио у истинитост свог васкрсења“.

Тело васкрслог Христа, способно да прође кроз затворена врата, било је „непроменљиво, бестрасно и суптилно“ – потпуно исто као што ће на крају постати тело свих других људи када се у васкрсењу врате у првобитно рајско стање.

Читање Јеванђеља јасно показује да васкрсли Христос комуницира са пропадљивим светом ствари на потпуно другачији начин него раније – закони простора и времена Га више ни формално не обавезују.

Како је приметио Бенедикт XVI „после васкрсења, Исус припада царству стварности које је, у обичним условима, недоступно нашим чулима…Он више не припада чулном свету: сада постоји само у свету Божијем и стога се може видети само када Он сам то дозволи“.

Отуда, неуспех да препознају васкрслог Исуса (видети Лука 24: 15–31; Јован 20: 14–15) од стране Марије Магдалене и ученика који су га виђали сваки дан сведочи о несамерљивости две равни постојања – света палих и света у коме рај опстаје и у ком ће се свеопште васкрсење десити.

Христос је прворођени из мртвих, почетак васкрсења које се може догодити само под различитим природним законима.

Универзум подложан тим законима неће се појавити касније, милијардама година на скали земаљског времена; он већ постоји, створен је од Бога за шест дана и није нестао.

У личности васкрслог Исуса, овај рајски универзум упада у садашњи свет који у злу лежи.

Могло би се рећи да сви ми учествујемо у овом паралелном поретку постојања када умирући нестанемо са овог света.

„Данас ћеш бити са мном у Рају“, рекао је Исус разбојнику на крсту.

У овом свету пало време још увек тече, док је у оном свету оно већ превазиђено и победа над смрћу је већ извојевана.

БИЋЕ НАСТАВЉЕНО

О АУТОРУ:

Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.

Доктор палеонтолошких наука и писац.

Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.

Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.

Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.

ИЗВОР:

Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)