Чекаоница на онкологији у Сремској Каменици је као и увек препуна. У дугачком ходнику све клупе и све столице попуњене. Међу пацијентима је и младић око тридесет година. Седи исправљених леђа, главе наслоњене на зид. Испружио је дугачке ноге до пола ходника. Погледом упорно подупире плафон, као да ће се срушити уколико само на кратко спусти поглед. Ћути, а мислима је ко зна где. Да није баш у овој чекаоници, човек би помислио да је као и већина младића његових година обухваћен безбрижном равнодушношћу коју само младост има.
Ускоро у чекаоницу стиже и једна бака која забринутим погледом тражи слободно место. Полако се низ ходником креће, тихо попут сенке која лагано пада на младићево лице. Момак као отргнут из сна, спушта поглед на баку и почиње полако да се диже да јој уступи место. Устајање је баш потрајало. Уткано кућно васпитање му није дало да седи док она стоји.
Једва се исправио онако висок, од месеца блеђи. Ландарају му фармерице и тексас кошуља, док погледом тражи парче слободног зида да се наслони. Бака му се тихо захвали и седа забијајући поглед у патос ходника. И она ћути. Делује као да се стиди.
Старији мушкарац, један од пацијената, стојећки наслоњен на зид све то посматра са стране. Размишља како се сваки човек без обзира на године нада да још увек није толико стар и болестан да не може да поживи још који дан, месец или годину. Мада је са годинама које има, спознао да је мање важно колико још времена у животу има, а да је много битније колико живота у том преосталом времену има. Дубоко је свестан да се младост храни надом, а старост углавном успоменама и искуством. Овај младић би требало да има пред собом дугачку будућност. Нажалост тражи је у овом ходнику.
Туга му је овог пута заробила душу као највећем непријатељу. Стеже га челичним стиском остављајући га без даха. Толико би желео да овом младићу пружи свежу наду, поправи здравље, дода снагу, да му врати осмех на лицу, а избије густу, тамну тугу из очију. Да пуним плућима живи живот, да лети, а не да га попут миша уплашено грицка. Поражен и сломљен, погрбљено, брзо колико му болест дозвољава бежи из чекаонице и седа на прву клупу у дворишту. Март је сунчан, али мразом попрашен. Подрхтава од хладноће и јецаја који му грубо кидају ионако покидану душу и тело. Нико га не види, а и да га види не стиди се, свеједно му је.
Остаје му само жеља и вера у Бога да ће и Бог највише помоћи младићу. Бришући образе размишља како ни то није мало.
Украсна шљива поред клупе се попут кокица, али у тишини, на његове очи расцветава. Први дан пролећа је …
nekazano.me
