Алебр Ками, француски философ и књижевник, добитник нобелове награде за књижевност био је човек који дубоко промишљао о питањима смисла живота, трагајући за одговором на вечито питање (не)постојања Бога. Да ли је био на трагу да тај одговор нађе?

„Ја не знам да ли овај свет има неки смисао који га превазилази. Али знам да не познајем тај смисао и да ми је за сада немогуће да га спознам. Шта може да ми значи смисао ван мог живота? Ја могу да разумем само у људским појмовима. Оно што дотичем, оно што ми се опире, ето шта ја схватам. А ове две извесности, моја жеђ за апсолутним и за једнинством и несводивост овог света на један рационални и разумни принцип, знам још и то да не могу да их ускладим. Какву другу истину бих могао да признам а да не лажем, и да умешам наду коју не поседујем и која не значи ништа у границама мога живота.

Када бих био дрво међу дрвећем, мачка међу животињама, овај живот би имао смисла, или, боље речено, овај проблем не би постојао, јер бих ја био део овог света. Ја бих био овај свет којем се сада супротстављам целом својом свешћу и целокупним својим захтевом за блискошћу. Овај разум, тако бедан, управо он ме супротставља сваком живом створењу. А ја га не могу порећи једним потезом пера. Оно што сматрам истинитим, треба дакле и да подржавам. Оно што ми изгледа тако очигледно, чак и кад је против мене самог, треба да тврдим. А шта је основа овог сукоба, овог слома између света и мог духа,ако не свест коју поседујем? Ако, дакле, желим да подржавам апсурд, онда то могу помоћу непрекидне свести, вечно обнављане, вечно напрегнуте. Ево шта ми је за сада потребно да прихватим. У овом тренутку, апсурд, једновремено тако очигледан и тако тежак за покоравање, враћа се у човеков живот и проналази своју домовину. У овом тренутку, чак, дух може да напусти неплодну и сушну стазу свесног напора. Тај пут се сада изненада појављује и у свакодневном животу. Он проналази свет непознатог „нечег“, али човек се на њега враћа са својом побуном и својом оштроумношћу. Он је заборавио једном научену наду. Овај пакао садашњег, то је, коначно, његово краљевство. Сви проблеми изнова запоседају своју оштрину. Апстрактна очигледност повалчи се пред лиризмом облика и боја. Духовни сукоби отелотворују се и поново проналазе бедно и величанствено уточиште у људском срцу. Ниједан није разрешен. Али сви су променили облике. Да ли ћемо умрети, избећи то помоћу скока, обновити грађевину идеја и облика по својој мери? Или ћемо, супротно тме, подржимо болну и чудесну опкладу апсурда?“

Албер Ками, Мит о Сизифу

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име