Нигде није сачуван податак када је у Београд стигло прво наливперо, али је то морало бити после 1907. године када је Едуард Славољуб Пенкала патентирао свој генијални изум, а највероватније између два светска рата.
Те магичне писаљке су најчешће биле сачињена од племенитих метала, понеке украшене полудрагим или драгим камењем и, дакле, папрено скупе, па их није могао приуштити свако. Зато је пролетаријат деценијама веровао да је наливперо део колекције породичног накита, а школске власти ФНРЈ до средине шездесетих година прошлог века ђацима строго браниле коришћење тог буржоаског луксуза. Преживели „трећепозивци” можда још памте да су у то време школске скамије имале два удубљења: округло, намењено бочици с мастилом, и дугуљасто, за држаљу?
О наливперу као луксузној роби могао би да посведочи и невероватан податак да су у престоници, иако је власника тих писаљки било мање него ли носилаца Карађорђеве звезде, пре последњег светског рата отворене чак две занатске радње за њихово сервисирање и евентуалну поправку. Прва и старија осванула је у Балканској 4, изнад улаза у биоскоп „Луксор” (потоњи „20. октобар”, а млађа посестрима на Славији, баш испод Пуљине куће, оне у којој је 1897. године рођен романсијер Александар Вучо, а 1988. освануо први београдски „Мекдоналдс” ресторан.
За дивно чудо, обе су преживеле рат и револуцију!
Упркос забранама, било је то време када је наливперо заденуто споља у горњи џеп жакете самоуправљачима нудило поруку о статусу (или функцији) поносног власника… као најновији модел мобилног телефона данас. А да је с њега скинута анатема, докучили су када је последњи доживотни председник почео о пригодама своје миљенике да обасипа разним ордењем, позлаћеним ручним сатовима и златним наливперима.
Обе занатске радње за поправку наливпера биле су затрпане послом јер се пред дародавца није могло без његовог великодушног поклона – ордена, сата или писаљке!
Газда оне у Балканској муштеријама је шапатом поверавао да је занат пекао у Загребу, код госин Славољуба Пенкале, лично, чиме је стекао углед нашег првог стручњака за маркетинг (умећа које је тада имало описни назив – продавање магле).
Таман кад се та нова технологија одомаћила а Протокол маршалата умало установио и службу „носилаца наливпера”, појавиле су се – хемијске оловке! За почетак пластичне, а доцније и луксузне, позлаћене, чак и златне! Највећи углед, какав је међу наливперима некад уживао „пеликан”, имали су модели „мон блан”, „паркер” и „крос”, мада је бивало и уникатних. Због тога су оба власника занатских радњи за поправку наливпера проширили понуду својих услуга и на те ђавоље направе.
Нелојална конкуренција
Хемијске оловке су удариле глогов колац овом некада важном занату кад су почеле да се производе и продају оне „за једнократну употребу”, чија је цена била багателна, нижа чак и од коштања примерка дневних новина.
Прва је отпловила у заборав тихо, вероватно зато што је с њом из градског земљописа избрисан и један од иначе малобројних јавних тоалета „на броју 2”, као и друга, чије је гашење засенило рушење омиљене ноћне баште „Београд”, из које је почињало стрмоглаво путовање Немањином, и верање Булеваром ослобођења, Светосавском и Макензијевом улицом.
А онда су „обавезни својеручни потписи оверени печатом” замењени платним картицама и „апликацијама” у мобилним телефонима, а грађани коначно схватили зашто и најновије технологије имају необично својство да једног дана – застаре.
Спас од заборава
Успомену на то време чува Задужбина Доситеја Обрадовића која уз подршку Секретаријата за културу Београда већ дуже од деценије младим и успешним писцима додељује признање „Доситејево златно перо”. Али оно се не сервисира нити поправља, није намењено писању већ подстицању талента и упорности.
Политика
