Печено прасе је на трпезаријском столу… опкољено је! Сада, када су га опколили и, сада, када су савршено сигурни да им неће умаћи, неколицина људи (више од петоро а мање од педесет петоро), иначе активних учесника овог вештог маневра, може одахнути и препустити се безбрижном ћаскању, које још само одређена доза алкохолних испарења може омогућити а коју су, поменути јунаци трпезаријског стола, себи већ приуштили као угодан аперитив мерен литрима, тако да се више ништа не може испречити њиховој чврстој намери да данашњи дан посвете бекству од свакодневних притисака, стреса, који је већ одавно мутирао у неурозу, свих могућих и немогућих неправди, за које су наравно сви други осим њих криви. Једном речју, Бахус је поново позвао децу своју да сопствену тугу вином залију и, уз милозвучне тонове Панове фрулице, који се у међувремену придружио, одагнају сваку помисао о личној одговорности као и о самом мотиву окупљања. Бог је милостив – биле су последње речи, које је домаћин упутио гостима, пре него што се сурвао са столице, праћен криком гоњене звери, који се још само уз подоста маште може назвати осмехом присутних. Својим контраалтом, супруга је некако употпунила израз весеља присутних, тако да је слика просто немогућа за описати онима који нису погледали последње две епизоде Културно-уметничког серијала – Опстанак!?!
Не, ово није сценаријо за други део култне позоришне представе Радован III, као што ни ја нисам Душан Ковачевић. Моје име је Угрин Поповић и не, не покушавам да осмислим сценарио за нове епизоде Миле против транзиције, као ни наставак књиге Године када су цветале тикве. Оно што желим описати, по природи ствари, неописиво је јер се разликује у многим нијансама. Зато сам се окренуо суштини, малко је нагласивши, но, не и, уверен сам, пренагласивши, не бих ли измамио осмех читаоца као природну реакцију на прочитано и верујте ми, есенцијално истинито, упркос тим многим нијансама.
Сада се вратимо у 1389. годину. Погледајмо ту колону витезова која стрпљиво, корак по корак, следе пример великога Кнеза и, тог прохладног јутра, прилазе Чаши. Сваком од њих је на уму последња слика њихових жена на растанку. Размишљају о томе како им је та туга, када су их испраћале, помешана са одлучношћу, страхом и поносом, указала на једну другачију њихову лепоту. Благи осмех је испратио помисао једног витеза о његовој жени и томе како је то она данас била чудно лепа. Поглед му је, затим, застао на витезу испред. Познавао га је, био је то Томислав. Малко се намрштио када се сетио да се посвађао са њим око једне једине краве. Сетио се, како се ружно понео према њему и како из поноса није желео да се измири са њим. Колона је била дугачка али, ипак се назирао њен крај и могао се видети Патријарх, који је причешћивао оне у првим редовима. Стресао се од помисли да ће се причестити… та у свађи је.
Тај глупави понос – промрмља витез себи у браду.
Излазеће сунце обасја нечији штит и одбљесак жуте боје паде на витезов оклоп. То га подсети жита, сазрело је. Да ли ће моћи Јован сам да се носи са кметовима и жетвом, Милош је ипак млад а на сестрице се не може ослонити нити би то он и затражио, све и да оне могу.
Е, такав је мој Јован…на мене.
Мисао о поносу, брзином муње га поврати Томиславу и реду, који је био све краћи и краћи, Патријарх се све боље и боље видео…. и да, оно је био Ђорђе, који је приступио…. Спознаја да Ђорђе приступа Христу учинила га је немирним. Мисли му се поново фокусираше на Томислава.
Ма, у суштини, он је крив. Што он од мене не замоли опроштај – и у том тренутку се подсети да га је овај и затражио. Та чињеница га је још више изиритирала, поцрвене од беса. Јуначки понос се није дао тако лако омекшати.
Реч је реч – закључи витез.
Корачао је даље некако безвољно, на битку није ни помишљао. Сву његову пажњу заузео је сада Томислав, што га је још више нервирало. Глас за и глас против – војевали су своју одлучујућу битку. Сада је већ сасвим јасно могао да чује свештеника – Тело и Крв Господа и Спаса нашег Исуса Христа даје се теби… – прођоше га жмарци од тих речи. Зурио је у оклоп човека који је био испред њега корачајући аутоматски.
Да ли и он размишља о овоме – био је последњи аргумент гласа против. И витез се удуби још више у леђа и потиљак човека који је био испред њега. Није се ни по чему разликовао од осталих, ни по ставу ни по ходу.
Значи не – закључи – да би већ у другом моменту погледао себе и увидео да се ни његов ход не разликује од хода осталих. Рука се сама покрену. Ни не додирнувши раме предходника овај се сам окрете са неком одлучношћу у сузним очима. Сусрели су им се погледи. Трен мука и непомичности… загрљај. Зашкрипаше оклопи, том буком заглушивши њихове речи.
Обриши сузу, Димитрије, није за јунака да плаче – рече Томислав, бришући сопствене. Димитрије се малко прену, није ни осетио да сузе лију, насмеја се.
Коњи готово да су посустајали под тежином оклопа, очи су им биле црвене а магла коју су избацивали из носница била је густа. Целокупна котлина била је начичкана њима и људима на њима и иза њих, док су се на неких петстотина метара напред назирали бели клобуци такође начичканих људи. Звук зурли и нека врста запомагања, као песме која их је пратила, допирали су до њих.
Мук. Лагани кас, па све бржи, и бржи, и бржи… срце је тукло као да хоће да искочи, шака је стезала копље, топот је био заглушујући. Неки чудан мирис и грч у грудима, уз ту заглушујућу буку и лупање срца, будили су неки чудан осећај. Димитрије се сав стегао, штит је приљубио скоро до калпака, док је копље спустио скоро у хоризонтални положај. Бука се више није могла поднети, њена силина као да је собом произвела тишину, као да су се сада сви звукови стопили у једнан хук који се простирао целом котлином. Ту безобличну масу звука пресече прасак па крици, вриска… крв се већ могла осетити у ваздуху. Копље је наишло на отпор, па на један још јачи и напокон пуче, Димитрије подиже главу – призор је био ужасан, дохвати се мача, кроз главу му пролете слика Јелене и њеног лепог тужног лика на растанку.
Јак ударац, уз неподношљив прасак, учинили су да је махинално потегао мач у непознатом правцу, опет је наишао на отпор, као и са копљем, а онда нови замах и нови отпор и нови крик… Осетио је како се нешто топло слива низ његово чело испод шлема. Уши, као да су му биле полузапушене. Поглед је маглио. А, онда му се учини да је целокупна котлина као у неком виру. Поново осети ударац. Сада је гледао сапи свога коња како нестају у мору сличних, звук више није чуо, опет му пролете Јеленина слика. А, онда се сети, да је након помирења са Томиславом, растерећен као никад до тад, приступио Старцу, некако раздрагано клекнуо и чуо те речи чистог срца:
Тело и крв Господа и Спаса нашега Исуса Христа даје се теби Димитрије за Живот Вечни.
Осмехну се… Живот Вечни, Живот Вечни… поновио је још пар пута те речи, ту, у блату, на неки километар од Косова Поља и, на неких сто километара од Јелене, Милоша и Јована, као и својих ћеркица а опет, на само један корак до Царства…
Верујем, да она слика са почетка текста, више није ни комична ни симпатична. А, да ли ће ваша Крсна Слава или неки други црквенонародни обичај, бити спомен на овакве и сличне примере ове већ двехиљадугодишње Историје Спасења, који ће у вама побудити жељу за подражавањем, дијалог о могућности тога те, самим тим, и неко племенито осећање којим ћете тај хлеб, који приносите и у себе уносите, поштовати, јер је крвљу преплаћен; или ће то бити само фарса, тек један од многих повода за бег од себе у ова или она стања свести а потпомогнута овим или оним начином… као и увек, од вас зависи.
Дакле, спомен или фарса… ви сте на потезу! Мислите о томе…
