Да ли сте данас исти онакви као што сте били пре три или пет година? Већина би на ово питање одговорила да није иста, да се променила. Људи на своје тренутно Ја гледају као на своје право Ја, а на Ја у прошлости као на своја некадашња, бивша Ја. То је слично гледању сопствених фотографија од пре десетак година: знате да сте на њима ви, али да сада више нисте такви – ни физички ни као личност.
Исто тако ћемо за три или пет година на ово наше садашње право Ја гледати из неког нашег будућег правог Ја као на наше бивше Ја. Када нечији идентитет, доживљај себе или Ја распоредимо дуж временске црте, тада на живот можемо гледати не као неки континуитет увек истог Ја, него као на серију различитих идентитета, различитих Ја.
Серија идентитета
Људи се свакодневно мењају, али те мале промене су невидљиве тако да имамо доживљај континуитета властитог постојања. Све ове мале промене у неком дужем временском периоду доводе до преласка квантитета у квалитет, то јест до квалитативно новог доживљавања себе.
Већина људи не размишља о томе да на себе може да гледа као на серију идентитета: на садашње Ја, бивша и будућа Ја. И ако гледају, погледи су углавном упрти ка прошлости: свесни су да су некада били друкчији од тога какви су сада. Већина мисли да су ове промене спонтане, резултат различитих догађаја и животног искуства. Верује да њихове личности обликују животне ситуације које им се догађају.
За разлику од оних који се препуштају да их живот обликује, постоје и они који желе да утичу на овај процес „раста и развоја личности”, који желе да управљају развојем своје личности. Да би то постигли морају се бавити својим бившим Ја, али и радити на томе да њихово будуће Ја буде боље од садашњег Ја.
Нико нема идеалну прошлост. У свачијем протеклом животу постоји нека доза патње, непријатних осећања, траума. Прошлост се не може променити, али се може променити како сагледавамо прошле догађаје, и што је још важније, како их вреднујемо. Људи се по правилу не враћају у властиту прошлост да би је сагледали садашњим знањем и да би је изнова вредновали. Оно што је неко доживео у 6. или 14. години остаје упамћено на начин шестогодишње или четрнаестогодишње личности. А онда та сећања делују на наше садашње Ја. Лечење лоших доживљаја из прошлости је нека врста ревизије, поновног сагледавања, тумачења и вредновања тих догађаја. Ово „велико спремање” прошлости омогућује садашњем Ја да се ослободи погрешних закључака и лоших осећања које у себи садрже рањена бивша Ја. Такву ревизију људи могу радити сами или уз помоћ неког психотерапеута.
Нико неће имати идеалну будућност. Али свако може да постане бољи него што је сада. То не значи да тренутно није добар, већ да увек може постати бар мало бољи. Тајна успеха је у малим променама. Они који би хтели да се преко ноћи значајно промене осуђени су на неуспех. Свакодневно хтење да у разним улогама у којима се налазимо будемо мрвицу бољи, временом доноси значајан напредак. Тако наше садашње Ја брине или, тачније, гаји и одгаја наше будуће Ја. То се не односи само на одбацивање онога што особа сматра да код ње није добро, већ и на развијање онога што ће за особу бити добро и корисно. Лоше навике је најбоље истиснути добрим навикама.
И задовољни стреме промени
Многи мисле да морају да буду незадовољни собом да би напредовали – да их незадовољство мотивише да крену у позитивном правцу. Замка овог уверења јесте да и онда када остваре своје циљеве морају поново бити незадовољни, како би наставили да се „крећу”. Они могу бити успешни, али по цену да су целога живота незадовољни.
Прихватање себе и задовољство собом не искључује хтење развоја и напредовања. И задовољни људи имају циљеве ка којима теже, а када их остваре постају још задовољнији. Да бисмо били бољи, не треба да се упоређујемо и такмичимо с другима, већ да се оцењујемо кроз то колико смо данас бољи од јуче. Добар човек није онај који је добар према другима, већ онај који је добар и према себи и према другима. А бити добар према себи значи не штетити и бити добар према свом будућем Ја.
politika
