Сад, када је довољно прошло од Светског фудбалског првенства у Катару, можемо се дотаћи и једне ванспортске теме, јер као што је лопта округла, тако није касно проанализирати феномен који се циклично и све учесталије враћа. То првенство најмање ће остати у сећању по квалитету игре, али највише по симпатичним Аргентинцима и њиховом екстатичном навијању. И све би било deja vu, да мене није потакло нешто између редова, тј. што је другима промакло. Осим њиховог опште познатог пасионираног скандирања, упечатљив је остао и њихов начин поздрављања руком…
Бомбоњера, стадион Боке Јуниорс, 2009., и ја на хулиганској трибини. С моје десне, у VIP ложи Диего Армандо Марадона „El Pibe“, који није имао мира током целе утакмице. Атмосфера: пакао, благо речено. Прангије, петарде… чувај очи. Бомбоњера, као из гротла еруптира химну: „Dale, dale, Boca“, ломио се резултат, и одједном тајац, као у Трновој Ружици све се замрзло. Не само публика, што домаћа, што оно мало гостујућа, него и сви играчи као и судија, стадоше ко укопани, лопта ту где је. Ја забазекнут, шта то би? Кад оно, као император Диего се нагнуо, и свима руком отпоздравио, на свеопшту еуфорију. Бајка се одмрзава, утакмица се наставља, публика у благом делиријуму… Оно што ми је остало урезано у памћењу је управо тај поздрав, који, хајде да од сад зовемо салут.
Све би прошло непримећено да тај салут није тако рећи заразио читав свет. Фудбалска иконографија је увелико позната. Али, с обзиром на то да је овај салут искључиво био везан за Боку, поставља се питање откуд толика, и све већа примена. То није мирноручно „Ave Ceasаr!“, нити агресивно „Sieg Heil!“, већ се провукло као прикривено салутирање. Још тада сам препознао назнаке онога што следи.
Што је на прву лопту другима било ново и симпатично, осим њихове чиграсте и темпераментне природе, својеврсног пркоса, побуњеничког инстистирања на достојанству… сметнуше с ума и ту сентименталност до крајности. Само неколико година уназад, ко се сећа, умало не изби фудбалски рат на улицама Буенос Ајреса између Боке и Ривера, дотле, да је једино могуће било да се одигра тај чувени дерби, без крви, што даље, као тог пута у Мадриду.
Да се не расплинемо, и одемо толико далеко у генетску базу Аргентине; Шпаније, Италије, германо-нациста, кроато-усташа, еуро-Јевреја, и осталих емиграција… где би сви помислили, посебно савремени туристи, да је то, као мулти-етничка, обећана земља, наравно и даље широм отворена. Међутим, ко није учио, и на лицу места био, и танго кроз себе осетио, тај никад неће прокљувити дубље од површног утиска о њима самима. Јер, та носталгија није само вид сете за завичајем, већ и нека врста гриже савести, коју наслеђује сваки богомдани потомак конкистадора или колониста.
Елем, да се ми вратимо на оно наше салут:
Та емотивна пренаглашеност салутирања превазишла је све мере, не тамо, него управо овде. Домаћи амбијент: Звезда – Партизан. Кошарка, не фудбал. Хала, игла нема где да падне. Салут, исти као на Бомбоњери, одавно. Оне исте године када бејах у Јужном Паризу, цимеровао сам са једним Швабом, иначе спортским коментатором који обилази светске дербије. (Мала дигресија, али не може да шкоди.) У кафанском дербију, одаде ми неиспуњени сан да присуствује управо нашем вечитом ривалству. Чак је и констатовао да је Бокина химна број један, а на другом месту се налази наша навијачка…
Прва варка на коју ми, нормално, наседамо је да између нас и Аргентинаца постоји нека тајна веза, алудирајући на менталитет. Међутим, ако и постоји нека тајна веза, то је само наш, бог да му душу прости, Благоје Јововић (утепач НДХ поглавника), а не нека посебна генетска хапло-група илити већ. Ergo, тај салут није узалуд настао, већ подсвесно, ако не и циљно, не само да подрже своју ubermench, већ и да омаловаже све друге (као у кориди с биковима и белим марамицама, што су преузели и на фудбалским стадионима широм Јужне Америке дошљаци)…
Узгред буди речено, ЕU, као сатрули бастион слободе, сервира и набеђује нас да смо оно што су они заправо одувек, а то је тамница, самица и гробница за слободу човекових права, и, пре свега, речи. Јужноамеричка као и словенска митологизација је наива у односу на прорачунатост тзв. Аријеваца, као да је калкулација икада могла да надвлада планетарни, а камоли космички поредак…
Ако и јесте клубаштво код нас превагнуло у односу на љубав према нацији (као што је обратно у случају Аргентине, где упркос рату између клубова, када је реч о репрезентацији, они бивају јединствени, и просто је удивитено гледати их), не могу, а, да себе не покорим. Ако би се и могао назвати тај салут клицом неког анималног зла, ето то сам ја. Нисам ни ја одузет, поготово имун на сва искушенија на која Бог нас куша. Барем признајем, за разлику од лажних добрица, а у ствари притајених злица. Ако је (Звезда – Партизан) текма, класично пражњење емоција, онда је и моја маленкост тек ма ту негде била на ивици тј. литици, да посрне. Додуше, никад није, нити се зна, али сигурно нећу било кога лагати да је, тамо, безбедно отићи у Боку, ко што ће вам рећи сваки елит-туриста да је нпр. Јерусалим безбедан за шетњу и обилазак светилишта. Зазвучаће безазлено, као повод, али само ако сте поводљиви и наивни…
Амок: љубавно лудило. Ајмокац (супротно): бели је S. O. S. То није љубав.
Танго је мушка петља, што, хаха, све може да пара, а и да распара.
