Господ говори човеку да ако има вере као зрно горушичино, да ће све немогуће ствари за човека бити могуће и да, само силином своје вере у његовом животу, и у животу свакога од нас, може да се пројави чудесна Сила Божија. Свака Јеванђељска мисао Господња усмерена ка спасењу људи, нераскидиво је везана за појам и живот у вери. Зато што вера пре свега за нас значи богопознање а богопознање не значи ништа друго до откривање смисла нашег постојања у Богу и кроз Бога, јер је Бог наш животодавац, наш доброчинитељ и напослетку свега, наш Спаситељ.
Господ исцељући Јеванђељске људе о којима се говори, подучава их да имају веру, која ће их довести до спознаје вечне заједнице човека са Богом јер, да Бог дâ, и да се све наше болести у овом свету у тренутку исцеле и да нико више не пати ни од чега, све нам је то за џабе уколико немамо вечну заједницу са Богом. Вечност је само оно што се може наследити у заједници у Христу и кроз Христа са Оцем и Духом Светим, у сабору и заједници свих светих. Зато је и немогуће било ученицима Господњим да било какво дело Господње изврше пре него ли је Господ Васкрсао, односно пре него што ли је Дух Свети на њих сишао.
Зато се ми у Цркви непрестано молимо да Дух Свети који нас чини живима, буде Онај који ће нас непрестано сједињавати са Христом и кроз Христа и у Христу преносити Богу Оцу. Зато свако наше мољење и сва наша вера треба да буде тежња за сједињење са Господом. И у овом времену када ми чекамо да ће Христос доћи Други пут, истинско богопознање, истинска вера, управо се открива на Литургијски начин. А литургијски живот не значи ништа друго него ово што сада творимо, сакупљамо се на једном месту, око једног епископа, око свештенослужења у жељи и намери да творимо заједницу Христових људи. А ту заједницу творимо онда када једемо од Тела Његовог и пијемо од живота који је Крв Његова, што и јесте заповест Самог Господа.
Присаједињени са Светим тајнама Христовим, ми у ствари срастамо са ликом Христовога погребења, Христове смрти и Христовог васкрсења, печатећи и потврђујући нашу слободну вољу да будемо у Христу и са Христом, не само у овом времену, него и у вечности. И надамо се да ће по учешћу у тим Светим тајнама, по томе што се причешћујемо, јер је Христос заповедио да се причешћујемо, ми када Христос буде дошао Други пут, бити, од стране Њега, препознати. Управо однос Бога и човјека није ништа друго, него истинско препознавање. Ништа друго то не твори него сусрет између Троичног Бога и између човека. И тај сусрет у име Пресвете Тројице јесте Христос који нас прима у себе, који нас благосиља, који нас освећује и који нас даром Светога и Животворнога и Божанскога Духа приноси Богу Оцу на вечну уздарје.
Видите колико је богословствовање озбиљан систем, не науке, него систем живљења: и зато нека Господ да, на једноставан начин, да тај сложени систем богословља нама буде познат, а то је учешће у животу Цркве кроз Свете тајне. Наравно, у основи је то Света тајна крштења, као уласка у Цркву, а онда и кроз остале Свете тајне: Свету тајну евахаристије, Свету тајну причешћа и наравно, Свету тајну Исповести да би се исправљали у своме животу кроз њу. Значи, треба да живимо светотајинским животом до послетка свога земаљскога дисања да би се то преточило и за вечност. Зато ће Господ да нас наоружава силом са висине, да нас крепи, да нам многим знамењима, радошћу и благословима показује да је уз нас, и уз Цркву своју, до свршетка века.
Нека би Бог дао да се ми сви нађемо у томе збору Светих, да нам се отворе очи и срце, да имамо богопознање, а богопознање је онда када живите у Богу, и то је ништа друго, него Света Литургија. Немојте да вас учи било ко на овоме свету, да је било шта старије од онога што је Христос заповедио, а Христос је једнако и свагда заповедио, да онај који једе Тело Његово и који пије Крв Његову из чаше живота, да има заједницу са Њим и да има живот вечни.
