Јовану сам упознала у возу сасвим случајно. Или можда то није био случај. Можда је тако требало да бих схватила колико је живот сам по себи леп. Као и да крије онолико среће колико смо кадри да откријемо. Читала је књигу „Како заједно а од Бога различити“. Када је одлучила да предахне екстремно природно и непосредно, чини ми се више него лако почела конверзацију са мном. Боже опрости деловала је веома необично. Тада сам помислила да превише прича и да се нападно смеје. Касније сам сазнала о чему се ради. Увек време донесе одговоре.
Ипак, била ми је симпатична. Разменили смо мејлове. Наша коресподенција, коју сам редовно ажурирала трајала је годину дана. А онда је својом мудрошћу проценила да може преда мном да оголи душу и да је ја нећу стигматизовати. Стигао је мејл, за који сам јој написала да је најдужи у историји Интернета. Читајући ту епистолу имала сам импресију да је преда мном постмодернистичка бајка. Али буквално.
Једном сам је питала смем ли да га објавим. Њен одговор је гласио:“ Наравно да смеш. Треба просвећивати ближње и борити се против стигматизације. Можда неком буде на корист. Можда сам то написала у славу Божију.“
Преносим га у целости.
„Драга и најдража моја,
Проценила сам да твоје срце и твој разум могу поднети следеће редове…
Била сам лепо васпитано и кротко, или боље рећи укроћено дете. Била сам вуковац. Уписала сам жељени факултет. Из једног предмета на пријемном испиту сам имала максималан број поена. Из другог нешто мање. Била сам екстремно добар студент. Стигла сам до треће године у року са високим оценама. Један професор је пред крцатим амфитеатром рекао да сам ја обележила генерацију…Неки од њих су ми даривали књиге са посветом. Била сам поносна на себе.
А онда…Када ми је фалило само два испита за услов за завршну годину мени су ослабиле когнитивне функције. Десило се исувише тужних догађаја или их тако интерпретирамо у раним двадесетим. Изгубила сам концентрацију и перфектно памћење. Мислила сам да ће то мање ведро расположење проћи само од себе. Али није.
Онда се десило прегршт дивних тренутака. Почела сам да се смејем и радујем сваком новом дану. И била срећна што сам се отргла из депресије. Касније ће ми лекар рећи да сви имају такав утисак. Заправо имала сам еуфоричну егзалтацију…Испоставило се да имам биполарни поремећај…
На наговор неколицине свештеника сам почела да се бавим уметношћу. Један од њих је рекао да то није мој таленат, већ дар од Бога и да сам дужна да га умножавам и делим са ближњима. И додао:“Госођице, пуно ти је дато и пуно ће ти се тражити!“
Та уметност ми је доста помогла и довела у мој живот много дивних људи. Неки су ми постали пријатељи. Ни пас с маслом не би прогутао лаж да слава не импонује. Али било је дана када је било напорно и исцрпљујуће одговарати на толико писама фанова.
А сад оно најважније. Најслађе за крај. На мом путу је једном наишао један пристојан господин. На првом састанку сам му рекла да имам мрачну тајну и све што се према досадашњим истраживањима зна о тој бољци…
Почели смо се забављати. Убрзо ме запросио. Венчали смо се и добили дете.
Тако, драга моја, имала бих доста да ти пишем. Али то не би имало смисла. У сваком случају схватила сам да је живот једна узлазно-силазна спирала. Као и да упркос озбиљним здравственим тегобама с којима сам се суочила ја сам животно гледано изашла као победник.
Слава Господу за све!
Грлим те и с нестрпљењем очекујем твоје писмо!“
Немам шта да додам. Јована је већ све рекла.
