Ћилимарство у Србији

Зачетак ћилимарства у Србији многи виде још у давним временима, када је почело припитомљавање оваца и коза и гајења памука, извора сировина за његов развој. Зато се сматра да ткање нису проширили седелачки неолитски ратари, него номади или прецизније казано пастири, који су вероватно са Блиског истока, заједно са овцама и козама донели традицију ткања ћилима на Стару планину и Балканско полуострво. О томе додуше директних доказа нема, али постоје посредни докази са приказима стилизованих ткачких производа на фризовима трачких посмртних маски и стереобатима грчких храмова.

Тиме се донекле побија идеја да су у Србију и на Балканско полуострво, ткалачки занат донели Турци. Везу са Турцима спаја једино прича о Ћипровцима, највећем хришћанском граду на Старој планини, у коме су се Јужни Словени населили у 7. веку. Од 9. века до 1373. област је била у саставу средњовековне Бугарске. Kрајем 14. века област Димова је пала под петовековну власт Османлија. који је од почетка турског ропства своје богатсво дуговао рударству, златарском занату и ћилимарству, али у њему Турци нису били носиоци ћилимарства, него његовим спонзори. Након устанак ћипровачких властелина, 1689. град је задесила зла судбина, позната као „Ћипровачка катастрофа“ у 17. веку. Од града, по економској моћи, равног Београду, Нишу или Видину, за мање од месец дана није остао ни камен на камену. Преживело становништво су се масовно раселило по Влашкој, Угарској, Аустрији и Хрватској. Распд Ћипровца утицао је на то да се средиште ћилимарства пресели са Бугарске на Српску страну Старе планине у подстаропланинску пиротску котлину и град Пирот, у коме ће ћилимарство постати уметнички најсваршенији облик занатства у овом делу Балканског полустрва.

Током 19. века пиротски ћилими су постали веома тражена и скупа роба. Забележено је да су Браћа Гаротић још 1869. основали фирму „Пиротски ћилими – домаћа индустрија браће Гаротић“.

Прво ћилимарско друштво у Србији основано је 1886. године. Тада су пиротски ћилими први пут и приказани европској и светској јавности на Светској изложби у Бечу. Након што је династија Батемберг форсирала ћилимарство у суседном Цариброду, за које су ангажаване према др Цветану Васову и Србиславу Златковићу, ћилимарке из Пирота и инструктори из Персије. Међутим иако су наднице за ткаље биле веће од оних у Пироту, а ћилими јефтнији, квалитет и оригиналност ћилима из Пирота био је далеко изнад оних тканих у Цариброду, па самим тим и на већој цени.

Након што је ћилимарство у Kраљевини Србији запало у кризу, српским ћилимарима у помоћ притекла краљица Драга и 1902. године у Пироту је основана Задруга ћилимарки, која је која је својим чланицама набављала материјал, давала кредите и обезбеђивала пласман. Задруга је имала до 1.300 чланица и за кратко време консолидовала је пиротско ћилимарство. То је било доба када је пиротски ћилим постао статусни симбол, на двору Обреновића а касније Kарађорђевића, када су гостинске собе и салоне богатих кућа красили пиротски ћилими. У овом периоду настали су и ћилиме који данас у етнографским збиркама многих музеја највише вреде.

Kада је наступио Велики рат, ћилимарство није замрло, јер се ћилимима откупљивао живот. Иако је мир између два светска рата поново обновио задругарство, истовремена индустализација је испразнила села, увела нову – мерино расу овце и покушала да од ћилимарског заната направи индустрију. Тиме је индустријска производња успела готово да затре класичан ћилимарски занат и квалитет изатка их ћилима. Јер, ћилимарство није и никада неће бити индустрија већ индивидуалан занат, који се преплетао понекад и са народном уметношћу.

У Србији је свакако Пирот био и остао најзначајнији ћилимарски центар, из кога су проистекла многа знања, вештине и стил израде, који су битно утицали на друге ћилимарске области у Србији.

По орнаментици и композицији украса, може се закључити да најстарије пиротско ћилимарство води порекло са Истока, да би временом постало модификовано, и у појединим елементима потпуно преиначено. Постоје мишљења да су неки мотиви, у ствари, наследство давних балканско-кавкаских уметничких и културних тековина, који проистичу из заједничке праетничке основе и вековних веза друге врсте, словенских народа.

Kосовско и метохијско ћилимарство Уреди
За разлику од пиротског косовском и метохијско ћилимарство, има своје специфичности, које се огледају у бројним архаичним елементима. Док се код Шиптара, на тканинама уопште па и на ћилимима, истичу старе медитеранске компоненте у орнаментици, док у колориту преовлађују црна, тамномрка, љубичаста и жута боја.

Новији мотиви косовског и метохијског ћилимарства умногоме се карактеришу оријенталном барокношћу.

Ћилимарство старовлашко-полимске области Уреди
Детаљније: Сјеничко-пештерско ћилимарство
По својим особеностим израде старовлашко-полимско ћилимарство у коме свакако значајно место има сјеничко-пештерско ћилимарство разврстано, је у ћилимарство такозване сјеничко-полимске, односно полимско-старовлашке ћилимарску област,[2] која је омеђена, у ужем смислу сјеничко-пештарском висоравни, а у ширем смислу полимско-старовлашком области. У овој области развило се неколико ћилимарских центара који носе назив:

сјеничко-пештерски ћилимарски центар,
ивањички ћилимарски центар,
ужички ћилимарски центра,
ћилимарски центар неких других крајева.[3]
Ћилими ткани у овим областима масовно су били у употреби код градског српског и муслиманског живља, било у њиховим домовима или у верским објектима (џамијама).[4]

У оквирима старовлашко-полимске области, ћилимарство сјеничко-пештерских предела, има више орнаменталних стилизација сродних са пиротским ћилимима. али за разлику од пиротских ови ћилими су нешто грубље пређе.

За ћилимарство у сјеничко-пештерском крају се може рећи (према новијим истраживањима) да је то један од ретких крајева у Србији у коме су стваране тканине прошлости, садашњости и будућности, које су одувек биле на завидном нивоу квантитета, квалитета, начина производње, али и свега онога што прати овај вид народног стваралаштва кроз више векова.[5]

wikipedia

1.  Ćilimarstvo U: Srari zanati u Srbiji, Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija R. Srbije. Pristupljeno: 7.10.2019.
2. ^ M. Drašković, Ćilimarstvo u Srbiji, Etnografski muzej u Beogradu 1967.
3. ^ Reljić, Ljubomir. Ćilimi i ćilimarstvo u sjeničkom kraju, U:Tekstilna radinost u Sjeničkom kraju, Glasnik Etnografskog muzeja knj. 56. str. 263.
4. ^ Reljić, Ljubomir. Ćilimi i ćilimarstvo u sjeničkom kraju, U:Tekstilna radinost u Sjeničkom kraju, Glasnik Etnografskog muzeja knj. 56. str. 261—270.
5. ^ Reljić, Ljubomir. Ćilimi i ćilimarstvo u sjeničkom kraju, U:Tekstilna radinost u Sjeničkom kraju, Glasnik Etnografskog muzeja knj. 56. str. 261.
6. ↑ ^{6,0 6,1 6,2 6,3} Nikola Pantelić, Pirotski ćilimi, Katalog za: Izložba Pirotski ćilimi, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, od 6. novembra 2001. do 10. februara 2002. godine, Zbornik 1/2005 (Muzej primenjene umetnosti), strana 111-112
7. ^ Zaštita geografske oznake porekla: Pirotski ćilim zaglavlje dokumenta
8. ^ „Staparsko ćilimarstvo”. Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Ministarstvo kulture i informisanja Etnografski muzej u Beogradu. Arhivirano iz originala na datum 26. 03. 2019. Pristupljeno 26. 3. 2019.