На сноваљци преплићем од додира споне,
Нит по нит по потки, у снове се преже,
И сваки мој додир чежња се зове,
Док прсти по ткању нестварном ми беже.
Још једном, молим те, не расипај речи,
Нек тишина јечи, нека се разлеже!
Јер реч ко оружје уме да зазвечи,
Kо оштрица мача убојито реже.
Паучина танка, од зебње и свиле…
Олако не точи света обећања!
Твој поглед ловим у сећања мреже,
За тебе чувам сва недостајања.
