Свако свједочанство, ако се не запише изгуби се, преда се забораву, а ја данас на празник светог архистратига Михаила војводе небеских бестелесних сила, и осталих сила небеских, желим да сведочим сведочанство, ко је сам видио и чуо, па да подијелим и са осталима, како би се име Божије прославило и дивни Божији угодник и сарадник, свети Василије Острошки чудотворац.
Јутрос сам примио више телефонских позива, звао ме пресједник црквенпг одбора господин Хуан Вулековић и неколико вјерујућих парохиана, да ми кажу да је Хусто Ивановић јако лоше, да очекују најгоре, да му се сваког тренутка ближи крај. Чим сам завршио свету литургију, нисам ни трена дангубио, узео сам Свете Дарове и требник и упутио сам се у кућу Хуста Ивановића. У кућу сам затекао цијелу породицу, која се била сабрала, пријатеље, родбину, цијела ситуација је изгледала као да се Хусто већ упокојио, многи су од присутних плакали и јецали, тако да су и мени почеле сизе да иди на очи. Све је изгледало као да је Хусто душу у руке Господу предао. Поздравио сам све присутне ријечима на Шпанском језику „Диос ајуда а тодос восотрос“ ( Помаже Бог свима вама) одговорили су ми: „Бјен венидо падре“(Добро дошaо оче). Питао сам гдје се налази болесник, и син Хустов, Иван ме отпратио до собе где се Хусто налази. У каковом сам стању затекaо Хуста нећу описивати, јер сви који су се срели са људима који су пред крај живота знају добро како изгледају особе које су пред упокојење. Хусто болује од канцера који није могaо да се оперише, тешка болест која једе човека, Господ да спасе и исцели све оне који болују од ове опаке болести.
Кад сам ушо у собу, Иван је реко, тата дошао је свештеник да те причести и да ти прочита молитве. Хусто се тад усправио благо, погледао ме очима, које су изгубиле сјај, коjима је живот почео да се гаси, кад су нам сe погледи срели мене су сузе почеле још јаче да течу, требало ми је пет минута да се саберем, да прочитам молитву пред свету тајну Причешћа. Кад сам завршио молитву и кад сам Хуста причестио, видeо сам својом очима да су његове очи добиле благи сјај, да више то нису очи од мало прије и којима се живот гасио. Кад сам Хуста причестио узео сам требник и из требника прочитaо врачевске молитве за здравље Хустово. Кад сам завршио са молитвама, Хусто ме замолио да сједнем поред њега. Када сам сeо, поред њега, ухватио ме за руку и казао ,“Оче морам ти нешто рећи, синоћ сам имао тако страшне болове, нисам моaго ни да вичем, колико ме бољело, од болова ми се глас био одузео, звао сам Светог Василија да ми помогне, или да ми муке скрати или да ми олакша болове били су не издржљиви, и у том моменту се појавио свети Василије. Сeо је поред мене, на мјесто гдје ви сада сједите дотако ме руком на чело, и тога момента су сви болови нестали. Ја оче не знам, наставио је Хусто да прича, можда је ово крај мога живота овдје на земљи, знам и вјерујем у будући, али ако се упокојим молим те да ме сахраниш како доликује православном хришћанину, а све ће ти плати што треба моја породица, слушајући његове ријечи главу сам савио да не види како плачем и како ми се сузе сливају низ лице, држао сам му руку говорећи Богу и светом Василију Божијем угоднику је све могуће. Они те могу исцелити и излечити не желим да мислим о томе да ћеш да се упокојиш желим да живиш још међу нама потребан си нам.
Кад ме враћао у манастир његов син, ми је такође испричао да је једног дана, кад је Хусто имао болове, кућна помоћница која ради за њих, а вјерујућа римокатолкиња видјела човјека са бијелом брадом свог у свјетлости који је имао на себе хаљину са крстовима, како улази у собу Хустову и за собом врата од собе затвара и ако су спољња врата од куће била закључана.
Ово сведочанство остављам, да свети Василије се брине и у Аргентину о нашим вјерујућим исељеницима из Црне Горе, који су дошли за бољим животом и парчетом хлеба у Аргентину. Хусто је рођен у Аргентини, његов прадеда је дошао из Бјелопавлића у Аргентину и засијао своју лозу далеко од отачаства. Завршавам ово моје сведочанство ријечима, нек се име Божије слави у молитви и љубави. Хусту нек Господ и св Василије подају исцељење, што моја душа и срце желе, или мирно упокојење, али ће православна заједница изгубити једног тихог анђела и добротвора манастира, а Царство небеско добити један миомирисни крин честитости и поштења оног изворног старинског који је некад красио Црну Гору.
