Постоје многе владарке које су мењале свет и имале ту моћ да утичу на своје мужеве, како би оно што су одлучиле спровеле у дело. Једна од њих, која је своју моћ користила на добро Србије и светородне лозе Немањића била је и једина српска царица, Јелена Душановица. Била је потомак три престижне средњовековне балканске породице: Комнина, Асена и Шишмана.
Била је ћерка кранског деспота Страцимира. Страцимир је био заченик династије Страцимировића, последње владајуће династије у Бугарској. Мајка Јелене звала се Кераца. Кераца је била ћерка Шишмана Видинског и сестра Михаила Шишмана и Белаура. Кераца је потицала од бугарског цара Јована Асена II. Јелена је имала три брата и сестру. Јован Александар је био бугарски цар (1331-1371). Јован Асен Комнин је у Душановом царству носио титулу деспота. Умро је 1363. године. Михаило је био видински деспот. Сестра се звала Теодора.
Претпоставља се да је Јелена Страцимировић рођена око 1310.године.
Била је одважна девојка, не само лепа, већ и храбра и веома мудра. Образована на бугарском двору, прошла је царску школу за племкиње највишег рода. Поштовала је строги византијски протокол, била вешта у плесу, везу, јахању, поред бугарског говорила је грчки, латински и српски. Још од раних девојачких дана, занимала се за Србију и српске владарке и била је једина која је знала много о женама које су пре ње владале Србијом.
У Србију је дошла као поклисар и главни преговарач након што је њен брат, Јован Александар са бугарског престола збацио Душанову тетку, Ану – Неду и њеног сина. У исто то време, у Србији је Душан збацио оца са престола и претпоставља се наредио да га у тамници убију.
Јелена и њен брат били су успешни преговарачи, па је договор између две државе брзо постигнут, а на Васкрс, 19. априла 1332. године Јелена је постала краљица Србије.
Иако у складном браку, Душан и Јелена нису били у потпуности срећни. Дуго се чекао наследник круне. Дошло је до поремећаја брачних односа, и Душан је, на наговор својих најоданијих саветника и дворана, одлучио да 1336. године потражи жену која би лози Немањића подарила наследника.
Душан је послао свог најоданијег витеза и посланика Палмана код аустријског војводе Отона да започне преговоре о браку између Јелисавете (Елизабете), кћерке цара Фридриха Лепог.
Међутим, девојка је поред своје невероватне лепоте, кротке нарави била и посвећена католикиња, није могла ни да помисли да се уда за јеретика, и „шизматичког владара“, обзиром да је имала жељу да се замонаши, за време преговора о браку напрасно се, од преживљеног стреса разболела и умрла, а у исто то време, у Србији је царица Јелена, између 1336. и 1337. године родила наследника престола – царевића Уроша, што је додатно учврстило њен положај на самом двору, и учинило да супружници преброде брачну кризу.
Многи католички извори, који иначе нису волели царицу Јелену, а посебно Мавро Орбини који ју је називао „перверзном дамом, мрзитељем католика“, сматрао је да је царица Уроша родила под сумњивим околностима, и мада није изразио директну сумњу, индиректно је довео у питање Душаново очинство.
Душана то није дотицало. Он је своју срећу пронашао уз Јелену коју је у многим повељама називао „благоверном и Христољубивом“. Са тиме су се слагали солунски и византијски летописци и хроничари који су о Јелени писали у суперлативима, називајући је „женом смерном и целомудреном“ која је свог супруга пратила у походима на Солун и Босну.
Била је велики добротвор и ктитор, а по узору на краљицу Јелену Анжујску, организовала је школу за младе племиће и племкиње из највиђенијих српских породица. Младиће су спремали за војну службу, дипломатију и упућивали у вештине заповедања и командовања како би у име цара, када за то дође време били његови намесници и управљали повереним територијама, а девојке су припремали за удају по потребама и захтевима који би наметнуле политичке прилике, а које би биле на корист царству.
Јелена је такође, била и Душанов политички саветник, а он ју је третирао као свог равноправног сувладара што је за ондашње време било незамисливо. Она је била гарант добрих односа Бугарске и Србије, а бугарски владар био је први који је признао Душанову царску титулу, и свесрдно је помагао Душану у успостављању Пећке Патријаршије. Јеленин брат, Јован Асен, био је један од најзначајнијих великаша Душановог царства а носио је титулу деспота коју му је дао Душан, дајући му много већи политички значај и утицај у односу на онај који је имао и његов полубрат – Синиша, и дајући му на управу арбанашку област и градове Канину, Авлону и Берат. Душанови противници су је мрзели, покушавали су да створе раздоре између влчадарског пара, говорећи да у ставри Србијом влада царица Јелена. Нису могли да јој опросте то што је била највећа Душанова љубав, предмет његовог обожавања и најдубљег поштовања.
Ова чињеница показује колико је Душану стало до Јелене и колико му је стало да очува поштовање и добре односе са њеном породицом.
У зиму на прелазу између 1347. и 1348. године цар Душан и царица Јелена са свитом склонили су се на Свету Гору, јер је Србију захватила епидемија куге. Иако је од 9. века Света Гора била забрањена за жене, царица Јелена била је једина чија је нога крочила у Перивој Пресвете Богородице.
Било је то светогрђе на које чак ни Душан није имао права, по мишљењу монаштва и свештенства Свете Горе Атоске, али, нису могли да спрече владара и великог ктитора да учини оно што је наумио.
Иако Јелена никада, фактички није крочила на тле Свете Горе јер је све време била у носиљци, незадовољство монаха и свештенства било је огромно. Своју прилику да се, на неки начин освете најмоћнијем српском владару кога су сматрали и великим грешником, дочекали су након Душанове мистеризоне смрти, 20. децембра 1355.године, када су одбили да га канонизују и прогласе за свеца. Ни данас се не зна тачан узрок најславнијег и најмоћнијег српског владара, који је преминуо са само 48. година. Претпостављало се да је отрован.
Јелена се нашла у вртлогу бурних дешавања. Душан је за намесника Уроша Нејаког поставио Вукашина Мрњавчевића, који је остао са Урошем у коренитним српским земљама, док се царица Јелена повукла на двор у Серу, где је владала над задобијеним грчким земљама.
Њена саветница била је Јефимија – Јелена Мрњавчевић, супруга деспота Угљеше, коју је царица Јелена одгајила и волела као сопствено дете.
Када су Мрњавчевићи преузели власт над Србијом, царица Јелена се замонашила и добила монашко име Јелисавета. Након маричког слома, некада најмоћнију жену царства задесила је и највећа трагедија.
У 36. години преминуо је њен једини син – цар Урош и тиме се угасила лоза Немањића, јер Урош из брака са Аном, кћерком влашког војводе није имао потомство.
Царица Јелена преминула је 1376. године а по сопственој жељи сахрањена је крај цара Душана.
Била је то последња порука народу чија је владарка била. Била је то жеља да је запамте, не као мајку, не као монахињу, ни ктиторку и добротворку, већ као вољену и поштовану жену, царицу и супругу цара Душана Силног.
Аутор : Јелена Недељковић
извори :
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:317334-Mudra-Jelena-Dusanova
http://www.crkva.se/srbi/srbi_jelena_carica.htm
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:672265-Mudrost-Dusanove-zene-Jelene
