преподобна мати Ангелина Бранковић
„Гледајте и слушајте! Чујете ли народ? Речи којима је испраћају. Чујете ли шта им је била! Шта им је остала! ‘Наша мајка. Мати Ангелина’, говоре кроз плач. Понављају у сузама. – Мајка! Може ли ико рођен на земљи икоме бити више? – Гледајте и слушајте! ‘Мати Ангелина!’, диже се глас народни као химна љубави!“ („Запис душе“ – Љ.Х.Ђуровић)
Овим речима описала је Љиљана Хабјановић Ђуровић у свом роману „Запис душе“, преподобну мати Ангелину, деспотицу Ангелину Бранковић.
И није погрешила. Јер, оно што је деспотица била, и остала у свести и сећању народа српског, немерљиво је речима. Мајка, заштитница и предана молитвеница пред Господом.
Деспотица Ангелина рођена је око 1440. године, на територији Албаније, у племићкој породици Ђорђа Аријанита Комнина, и мајке Марије, из рода Мусакија. Њен отац био је господар на простору око реке Шкумбе, а централни део територије чинио је град Коњух, у коме је деспотица одрастала у великој породици. Њена најстарија сестра, Андроника, удала се за чувеног јунака Ђурђа Кастриота – Скендербега, а преко других сестара била је повезана са многим племићким породицима попут Дукађина, Топија, Црнојевића. У родитељском дому стекла је одлично образовање, а још у раној младости заволела је и читала дела хришћанских отаца, грчке драме и филозофска дела, што је у њој пробудило самилост, саосећање и жељу да помаже сиромашнима и унесрећенима.
- године, почиње за деспотицу живот препун борби и искушења, јер се удала за слепог, прогнаног и осиромашеног српског деспота Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурађа Бранковића и деспотице Ирине. Био је то брак склопљен из љубави, који је трајао пуних 16. година, које за супружнике и њихово потомство није био ни мало лак. Иако су живели складно, и у браку добили троје деце : сина Ђорђа, потоњег архимандрита Максима, деспота Јована, кога ће Српска Православна Црква прославити као светог, и кћер Марију, која је удајом постала кнегиња чувене византије Палеолог, дуго година, деспот и деспотица живели су као бескућници, без свог стварног дома, без племићких почасти које су им рођењем припадале, али окренути Христу и одгајању потомства и очувању традиције у духу Православља.
Својим скромним приходима помагала их је и сестра ослепљеног деспота, Кантакузина, односно грофица Катарина Цељска, али ни она није могла много да учини, посебно након смрти све троје деце и супруга Улриха Цељског јер су јој аустријски и немачки великаши отели све поседе које је имала, остављајући је у беди.
Због неповољне ситуације у којој су се нашли, деспот Стефан и деспотица Ангелина, живели су у скромним условима најпре у Венецији а затим и у замку Београд у Фурланији. Биле су то тешке године које су блажили молитвом, и трудећи се да буду добар пример скромности и врлинског живота својој деци.
А искушења су била огромна. Након што је Дубровачка република одбила да им пружи уточиште и заштиту, да не би нарушили трговачке односе са Турском, чији је деспот био огорчени непријатељ, а посебно након што је ослепљени деспот у Венецији одбио непристојну понуду католичких бискупа да пређе у католичанство и буде пример осталим Србима у расејању, морали су да пређу у Фурланију, где је грофица Катарина Цељска купила је од горичког грофа Леонарда замак Белград, где је породица живела у страховитој беди, али, дубоко подређена деци, молитви и Православљу. Биле су то страшне године за деспотицу Ангелину, које су кулминирале болешћу а затим и смрћу деспота Стефана. У колико су страшној ситуацији били, говоре писма која је деспот, притиснут болешћу и свестан да ће умрети, а да неће успети да заштити породицу, писао Дубровачкој властели, Већу умољених, чак и млетачком дужду.
И када је било најтеже, деспотица није престајала да верује, и да од своје немаштине дарује сиромашне, и оставља прилоге малобројним Православним храмовима, верујући да се добро враћа ономе ко добро чини.
- године, сво добро које су несрећни и од свих напуштени Бранковићи чинили, почело је да им се враћа.
Аустријски цар Фридрих Трећи, прихватио је молбе Стефанове сестре Маре, која је била утицајна султанија на Турском дивану, као и молбе горичког грофа Леонарда и рођака дспотице Ангелине, византијског грофа Матеја Спандона, и примио је деспотицу и њену децу као вазале. Био је то неочекивани помак у животима деспотице и њене деце.
Ипак, то није донело велике промене у њиховом понашању. И даље су остали скромни, трудећи се да Србима који су им били поверени пруже сву могућу помоћ и заштиту, да помажу цркве, манастире, школе и болнице. Тако су живели све до одласка у Срем, где су након смрти деспота Вука Гргуревића, кога је народ називао Змај-Огњеним Вуком, и преузимања вођства над Србима, који су се у Срему населили и назвали своју нову територију – Расциом, у знак сећања на стари град Рас, некадашњу престоницу Немањића.
Угарски краљ, Матија Корвин је тада достојанство сремског деспота доделио Ђорђу, а овај се заједно са мајком Ангелином и братом упутио у Срем и сместио у Купиново.
Боравећи у Купинову, сремски деспоти су се, између осталог, посветили и православљу. Даровали су манастире и подизали нове, у духу наставка немањићке традиције, а о чему сведоче сачуване повеље. Деспотица Ангелина је са синовима непосредно по доласку у Срем 1486. године даровала манастир Хиландар, у новембру 1495. године упутила је повељу манастиру Светог Павла, да би четири године касније са сином Јованом даровала и манастир Есфигмен. Са сигурношћу можемо рећи да је деспотица Ангелина подигла цркву посвећену Сретењу у Купинову.
Најпознатија задужбина сремских Бранковића свакако је манастир Крушедол који се првенствено везује за владику Максима, али је сасвим извесно да је велики допринос начинила и деспотица Ангелина. Положај Бранковића значајно је погоршан после смрти деспота Јована 1502. године.
Угарски краљ Владислав Други је, према правилима, након смрти деспота Јована одузео поседе Бранковићима која су ишла уз звање, и предао их у руке новог деспота, хрватског племића грофа Иваниша Бериславића, кога сремски Срби никада нису прихватили, и коме су били одани по вазалској дужности, али га никада нису поштовали нити су му били истински одани, најпре због насилног брака са удовицом деспота Јована, а касније и због отвореног непријатељства према Бранковићима и Православљу, јер је нови сремски деспот био католик.
манастир Крушедол, задужбина светих Бранковића
Оставши без поседа, архиепископ Максим је са мајком Ангелином напустио Срем и отишао влашком војводи Радулу. Ангелина и Максим су у Влашкој боравили до 1508. године а потом су се вратили у Срем.
Деспотица Ангелина замонашила се у манастиру Обеда, у близини Обедске баре, пре 1509. године. Одржавала је блиске везе са Русијом и од московског кнеза 1509. године тражила помоћ за изградњу цркве посвећене Светом Јовану Златоустом.
Ангелина је бринула и о рукописном наслеђу породице Бранковић. О постојању њене библиотеке сведоче сачуване књиге које се данас налазе у Музеју Српске православне цркве као и у Патријаршијској библиотеци у Београду.
Ангелина Бранковић преминула је 30. јула 1520. године у манастиру Крушедолу. Њене мошти су, заједно са моштима светих Бранковића спаљене 1716. године по турском нападу на овај манастир, а очувана је само лева рука мајке Ангелине.
Српска православна црква прославља дан Свете Преподобне Ангелине и Светог Јована 23. децембра, у знак сећања на владаре који су много урадили за свој народ у расејању, и за своју Православну веру, чијих се канона никада нису одрекли, и по којима су живели.
Аутор : Јелена Недељковић
- извор : Слободан Милеуснић: Свети Срби, Нови Сад 2000.
- http://kulturanadar.dar.org.rs/glas-istorije/despotica-angelina-brankovic/
- Томин, Светлана (2016). Мајка Ангелина : деспотица и монахиња Ангелина Бранковић – Света мајка Ангелина. Сремски Карловци: Епархија сремска.
