Увек сам била поносна на то што сам “старија сестра“, не само мојим двема рођеним сестрама, већ и многим побожним и у Христу сестрама и браћи. Многи од њих су данас успешни пословни људи, родитељи, лекари, инжењери, правници, професори, један је и свештеник, једна је глумица, а има и спортиста. Али, увек ће за мене остати мала деца, а ја ћу увек бити заштитнички настројена према њима. Један од њих је и Немања, брат од тетке, нежан као пахуља, немиран као зврк, сличан свом сестрићу Матеји. Волела сам га оном љубављу којом само једна сестра може волети свог брата. Свом снагом! Наравно, волим га још увек. Прескочићу описе наших сусрета и несташлука и нећу помињати драга бића која смо обоје много волели, а која нису више са нама, јер би за мене и за мог брата то било јако болно. Рећи ћу само да сам била јако срећна ту са њима. Једном кад сам била код деде на преслави њему је било три, а мени осам година. Немањи је било јако чудно што ја седим на столици док се друга деца играју. Пришао ја и питао ме:
“А зашто ти само седиш?”
”Зато што сам болесна и не могу да ходам сама”, одговорила сам и погледала свог деду у очи. Осећала сам се глупаво због одговора, јер он није волео да говорим и мислим да сам “болесна“. Било ми је непријатно. Али, како бих другачије објаснила малом детету шта је церебрална парализа?”
“А кад ћеш да оздравиш? И кад оздравиш, хоћеш ли ме возити на бициклу?”, настављао је мој брат са питањима. Још увек памтим да ми се поглед сусрео са продорним погледом мог тече Аце, који је вероватно мислио да ме то питање повредило и било му је непријатно због тога. Ја сам му се само насмејала, климнула главом и дала знак да је све у реду .
”Не знам када ћу проходати, али сам сигурна да ће се то десити једног дана. Верујем у то, заправо. Само, не могу ти баш обећати то за вожњу, нисам сигурна колико ћу бити стабилна и не желим да те разочарам. Али, моћи ћемо да идемо заједно у дуге шетње, на пливање, у биоскоп и на колаче. Моћи ћемо заједно да гледамо и коментаришемо филмове, да читамо књиге… Биће много ствари које ћемо моћи да радимо заједно, а ти ћеш увек и у свему моћи да рачунаш на мене и моју подршку. Да знаш!”, рекла сам му то и пољубила га у образ. Ја сам желела да то што сам говорила свом малом брату чују и одрасли, да знају да верујем да ћу проходати и да нисам очајна због свог стања.
“Ја бих да возимо бицикл, али… Па, добро кад је тако… Идем да се играм”, рекао је Немања и одјурио у двориште за лоптом. Међутим, њему је неко од старих чланова наше породице рекао да ја знам доста и да може све да ме пита. Он би онда с времена на време дотрчао до мене и питао ме:
”Од чега је лопта?”
“Од гуме и неке врсте меке пластике. Касније су јој постојаним фломастером нацртали очи и осмех. Можеш је назвати “смајли”, “хепи лопта”, ако желиш”, предложила сам.
”Шта то значи?” – питао ме је зачуђено.
”Насмејана, срећна лопта! Срећна је, јер може да се игра са тако добрим и милим дечаком као што си ти и због тога се стално смеје и скаче”, објаснила сам кроз смех. Било ми је драго што је задовољан и што ми верује.
Долазио је касније са разним питањима, која су ме махом насмејала, али једно ме врло збунило.
“А од чега је небо?” Знојав и задихан од јурњаве за лоптом, стајао је и са великим поверењем гледао ме право у очи.
“Не знам”, слегла сам раменима. То тешко да неко може да зна.
“Али, рекли су да ти све знаш! Ех… Ниси ти баш толико паметна колико они говоре”, закључио је Немања, окренуо се и отишао. Није ме више тог дана питао ништа, вероватно је био јако разочаран. Али, ја сам дуго, дуго размишљала о томе што ме питао и од чега је заправо небо. Ја сада овом причом желим да пошаљем поруку једном младом лекару, дефектологу, супругу једне предивне младе жене, тати две преслатке девојчице и мом малом радозналом брату, који је многима помогао, помаже и помоћи ће и још многима, на којег сам јако поносна јер је племенит и добар .
“Одговор на твоје питање никада коначно нећемо сазнати, јер је то скривено од нас малих и слабих. И можда не би било ни корисно за нас да то знамо. Али, рећи ћу ти своје мишљење… Гледано из угла научника, може се рећи да је небо сачињено од кисеоника, ваздуха, озонског омотача, хидросфере, атмосфере… да не набрајамо више. Али, погледај само небо над Америком, Азијом, Аустралијом и упореди га са нашим – небом над Европом! Тамо где су стално ратови, где владају криминал, неморал, блуд и неваљалство сваке врсте, тамо је небо од немира. Владају урагани, торнада, цунамији и велики потреси који разарају читаве градове, односе животе недужних људи и деце. Небо, пак, над Европом је мирније и нас све те несреће заобилазе због свеноћних бдења светогорских стараца, који вековима моле Пресвету Богородицу да сачува верни народ од зла. Због руских светитеља и великих молитвеника, косовских и фрушкогорских манастира, због поста и искрених молитви верног православног народа. Због заступништва Светог Саве, Симеона мироточивог, Стефана Дечанског, цара Лазара, Василија Острошког, Петра Цетињског и Светог Нектарија Егинског. Где су људи милостиви, гостољубиви и саосећајни, небо је од мира, сјаја и молитви. Ако у једном шумадијском селу бар један укућанин из сваког домаћинства, недељом одлази у цркву на Литургију, моли се Богу, пости, причешћује се и труди се да буде поштен, даје милостињу, помаже слабијима и немоћнима. Њиве у том селу су плодније, плодови и летина су обилнији, породице многобројније и сложније. Житељи се међусобно помажу и поштују. То село Бог награђује богатим даровима. А оно село у коме људи псују Бога, сунце, хлеб, олтар и цркву, где се укућани не слажу и свађају, а комшије сплеткаре, оговарају и завађају, погађају несреће, болести, град, суша, поплаве па чак и смрти, тамо је небо од гнева и немира, јер се љути на човека коме је све дало, а он се погордио! Тако, са сигурношћу ти могу рећи, вољени мој, да је небо сачињено од наших добрих и лоших мисли и дела. Ако будемо добри наше небо ће бити од благодати Божје! Сами одлучујемо.
