„Треба остати будан да би се спавало“ – Ниче

„Оче ђаконе, ноћ уочи мог монашења, након вечерње службе отац игуман ми је дао благослов да те вечери нипошто не смијем да заспим, већ да све вријеме неизоставно проведем у молитви и созерцавању. Морам да признам да сам се тада од тог благослова силно уплашио. Старији монаси су ми прије говорили да је то прилично тежак подвиг, препун искушења. Рекли су ми да знају за примјере више искушеника који су се баш те ноћи , уочи свог монашења, предомислили и заувијек
напустили манастир. Данас, више од двадесет година после тог чудесног бдијења , могу да ти кажем да ми је то била најбоља и најважнија ноћ у животу, захваљујући којој сам промијенио неке пређашње навике“!

Након ових ријечи је извадио из своје плетене монашке торбе , која му је стајала на клупи између нас двојице, мало паковање влажних марамица. Тек када се сагнуо да очисти прашину са својих црних сандала, примијетио сам да му је око зглоба лијеве руке везана похабана и стара бројаница. Након што је очистио сандале, наставио је са причом.

„Од те ноћи, као да је у мом организму уграђен часовник који ме свако јутро, без обзира на то кад сам заспао, буди тачно у три сата после поноћи. Након што обавим своје молитвено правило и прочитам неколико глава Светог Писма, тада започнем са умном молитвом. Убрзо се кроз малени прозор моје келије појаве и прве зраке сунца које је полако почело да излази. Тада ослушкујем буђење природе, које најављује пој ласта које су свиле гнијездо у непосредној близини келије. У тим тренуцима се осјећам живље него у било којим другим моментима свог живота, док моје унутарње биће испуњава неописива милина. Зато је сан велики непријатељ човјеку, будући да га лишава овог чудесног искуства, умртвљујући његова духовна чула и порађајући у његовој души, баш као и у цијелокупном бићу, лијеност“ . Након ових ријечи је читав минут одћутао, да би потом додао и следеће:“ Требало би да учиш и ђаке у богословији да не проводе у спавању више времена него што је потребно, јер ће их оно прилично одвојити од њиховог духовног циља и назначења „!

Рекох му да , кад су млађе генерације у питању, они период у којем не спавају, већином проводе на мобилним телефонима и друштвеним мрежама, те да је то за њихове младе душе, барем по мени , много опасније од предугог сна и лијености. На то ми је одговорио следећим ријечима: “ Истина је да је човјек постао роб убрзаног развоја технике, што се добрим дијелом пројављује кроз зависност од друштвених мрежа и телевизије. Међутим, вјеруј ми да неће проћи дуго времена а човјек ће се већ у потпуности заситити интернетом, друштвеним мрежама и паметним телефонима! А први који ће одбацити тај лажљиви свијет технике, препун замки и странпутица, јесу управо млади људи који су увијек први поуздани вијесник великих промјена у друштву. Исто ће се догодити и са голотињом и другим бесрамностима које све више испуњавају јавни простор! И њих ће врло брзо људи презриво одбацити, вративши се правим вриједностима! А све то неће имати толико везе са религиозношћу и са традицијом, колико са презасићењем! Као што видиш, човјек ће одбацити много тога што унижава његову душу, једино ће сан и потреба за неумјереним спавањем, као вјерни пратиоци човјекови још од Адамовог пада, несумњиво остати! Чврсто сам увјерен да су сви ти велики опсенари и заводљивци, творци погубних утопија, од Маркса до Хитлера, заправо били људи који су превише спавали! Не знам њихове биографије, те не знам да ли је овај податак истинит, али просто осјећам да јесте“…
Рекох му да је и Ниче презирао сан и по сопственом признању спавао свега четири сата дневно, а ипак је творац једног безбожничког философског система. На то ми је следеће казао: “ Никада немој постављати и трпати Ничеа у исти кош са другим опсенарима и заводљивцима! Он је куд и камо дубљи и садржајнији мислилац од свих њих. Међутим, он је био погрешан човјек у погрешном времену и мјесту. И ја да сам се родио у 19. вијеку, у Западној Европи вјероватно бих био нихилиста као и он! И једнако бих, попут њега, изгубио разум када бих видио тлачитеља који бјесомучно шиба и туче свог премореног и претовареног коња на углу неке од улица Торина. Тај коњ је ништа друго до парадигма и антиципација савременог човјека, претовареног и измученог бременима заводљивих и лажних снова “ ! Каже ми како му је, још док је био сасвим млад калуђер, један старији сабрат причао о манастиру Неспавача:“ Та монашка заједница је у четвртом вијеку обитавала у једном манастиру који се налазио у околини Цариграда. Међутим, о њима је остало премало података. Зна се само да су се борили против сна, те да су богослужења у том манастиру вршена двадесет и четири сата дневно“.

Након ових ријечи , на његовом се лицу оцртао такав израз као код човјека који би имао још много шта да каже на ову тему, али , ипак, одлучује да се суздржи како би избјегао опасност да се његов говор не преметне у празнословље. Убрзо је устао и прије него што се поздравио са мном, изговорио следеће:“Упамти, оче ђаконе, нигдје се та дихотомија и колизија између душе и тијела тако јасно не разазнаје као у погледу сна. Тијело га стално тражи, а душа му се отима. У сну је тачка цијепања палог човјека. Труди се да га надвладаш, будући да је борба са гријехом у великој мјери и борба са сном „…

 

 

 

 

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име