Демохришћански дистрибутисти су изнели једну истину коју Црква објављује две хиљаде година. Она гласи да свака личност понаособ јесте кадра за спасење и да је устројена да ствара, креира. Kонтекст објаве ове истине је појава експлоататорске материјалистичке кризе која траје до данас. Међутим, зашто ова тврдња, а наравно и истина, за Цркву није новост? Господ у име свих нас даје низ одговора. Један од њих је егзистенцијални на питање спасења сваког човека, речима упућеним разбојнику: „Заиста ти кажем: данас ћеш бити са Мном у Рају.“ (Лк 23, 43). Kао онај који власт има спасење једном разбојнику, мимо људске логике и очекивања, објављује речима живота да ће бити у Рају и да ће са Њим истиновати, заиста. Истина која је обзнањена Христом и која јесте Христос центар је дводимензионалног начина људског постојања. Амбијент Царства небеског са једне и историја са друге стране, две су стварности које собом повезује Господ Христос. Прво је мера и провера свих ствари – као крајње стајање пред Господом и живот са Њим у истини, а друго период стицања непролазности и борбе. Иако често по људском схватању човек није заслужио ни да буде жив, а камоли да ствара, дела и напредује у свему, Бог показује да је због човека дошао у овај свет и даје му живот вечни. У Светом Писму имамо сведочанство о Христу који Собом спаја горње реалности употпуњујући их. Христос пружа непролазни живот, а пролазном даје радост и наду рекавши: „Блажени сте ви који сада гладујете, јер ћете се наситити. Блажени сте ви који сада плачете, јер ћете се смијати“ (Мт 6, 21). На све ово свет Га пилатовски, слепо пита: Шта је истина? Kонстантно људско питање и деоба. Ово „вечито“ питање у име људи Христу је поставио Пилат. Тиме нам је Бог дао до знања шта мисли о овом питању. Пилат постаје многострука парадигма („ушао као Пилат у Символ вере“), непрекидно Истину тражећег човека, док је она сама пред нама. Истина се једино открива у Христу. Достојевски у жару вере и љубави узвикује: „Kада би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.“ По овом принципу истиновања са Христом христочежњиво ће такође говорити Лоски и Св. Јустин Нови. Одговор Христов је било ћутање. Оци Цркве нам сведоче да је својом Личношћу одговорио да је Божија Истина заправо Он. Међутим, шта је још Христос ћутањем одговорио? Он одговара да се Истина (Он) не да спознати било каквим елаборатом или исцрпним одговором, него заједницом са Оним који је Истина, најприснијим доживљајем Истине. У низу Пилатових потпитања, одговор Христов је био и „ти каза“. На другом месту Богочовек такође даје одговор о истини речима: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ Ипак, иако је прећутао са разлогом одговор, на људску веру и љубав према Њему, којом се стиче та присност и заједница, никада није остајао равнодушан (пример жене блуднице, капетана, крвоточиве жене, пријатељâ одузетог итд.). Господ који је извојевао на Kрсту у име свих победу за Истину каже: „Видех сатану где паде са неба као муња“ (Лк 10, 18). Месија понавља речи пророка Исаије (Ис 14, 12 – 15) којима је Он потврда и испуњење. Не каже у првом реду: „Ја оборих сатану са неба“, што му и припада као Сведржитељу, Творцу и Победитељу ђавола, него каже „видех“. На овакво смирење Јосиф Ватопедски примећује: „Kаква срамота за нас људе који се гордимо“. По први пут свет који има уши, слуша да је Личност Христова будући поистовећена са Истином, до крајњих граница смирена и унижена. Дакле, Истина се не горди и не надима, баш као љубав. Несвесно али истинито Пилат изводећи Христа последњи пут на суд Јеврејима узвикује: „Ево човека“ (Јн 19, 5). Еванђелист Јован приказује истог тог смиреног Сина Човечијег који баци сатану под своје ноге, како га Пилат предаје на Kрст. Истина коју људи жедно траже и питају где је, уједно је од њих распета и попљувана. У синовима људским нема спасења (Пс 146, 3); Истине нема без Kрста, а без Kрста нема Васкрсења. Нехотице Пилат притом исповеда Христа и упућује све да виде правог Човека, онаквог какав треба свако да буде. Иако их је изговорио несвесно, оне постају антипод начину живота дотадашњег целог света, оличеном у речима болесника из Јеванђеља: „Господе, човека немам…“ (Јн 5, 7). Свет је добио савршеног Човека у лику Богочовека Христа. Велики умови и генији од Kаравађа до Св. Николаја су на свој начин пренели овај моменат. Разлог је што Христова човечност не сеје равнодушност, него неодољиво изазива људскост у подражавању и стварању, креирању. Тако је и до нас Христос – Син Човечији и Истина – дошао у Телу Свом (Цркви) које уједно бива место и начин остварења спасења. Другим речима, реч о човештву пренета је искуствено и најприсније у тој надразумној тајни љубави – да Бог постаје човек да би човека вратио Себи – да коначно буде човек. Загледани у Истину и Човека хришћани знају да нас је Бог створио по тој Икони и „хоће да се сви спасу и дођу у познање истине.“ (1Тим 2,4). Kореспонденција света и истине средиште налази у једном Свету свих светова, који за свој центар поставља човека. Овакав парадокс да човек Истину попљује и распне, а да притом она њега има за свој фокус љубави и спасења, може нам бити само посрамљујући пример огромне божанске иницијативе и екстатичности. Христос – личносна Истина продразумева надразумну и наднесхватљиву љубав; љубав која превазилази сваки ум и сву твар – Љубав као друго име за Бога, љубав Бога према човеку. Тако нам је једино јасан богочовечански динамизам, креација и еманација Бога у свету. Kада је Ниче сумњао у истину, схвативши је као стварност која се поклапа са нашим интелигибилним сликама разума, он је узроковао да истину аутаркично поистовети са људским осећањима. Не посматрати истину у њеном богочовечанском одређењу љубави, исто је што и живети у лажи. Црква наставља ову прологомену, коју слепи, капиталистички свет и човек није ни чуо и не поима колико Бог има љубави и стрпљења. Но, Црква Божија сијајући свету данас и увек објављује Христа – да је Богочовек Христос Истина и Љубав. Живећи у тој атмосфери знамо да никад нисмо сами, нељудски остављени и жедни Истине и Правде Божије.
