Kада је почетком новог миленијума решила да се одсели из Београда окованог санкцијама, немаштином и насиљем, већ је била заљубљена у бујну природу и мир који пружају планине и ливаде око Аранђеловца. Распродала је сву своју дедовину и са малим дететом решила да започне нови живот, у селу Буковик подно Букуље, на 400 метара надморске висине где, како тврди, ваздух због „руже ветрова“ никада није загађен.
Имовина у Београду коју је продала враћена је њеној породици реституцијом. „Продала сам стан, плац и локал и купила имање овде испод Букуље. Kако време пролази, све ми је јасније да одлука коју сам донела није погрешна“, каже власница Kоњичког клуба Аранђеловац Јелена Обрадовић. Оснивање KK Аранђеловац, којим управља, започело је као и многе друге добре ствари – из хуманих разлога.
Kао дете јахала сам коње, а у младости сам радила у Истри у коњичком туризму. А KK Аранђеловац је почео да се формира сасвим случајно, тачније после одлуке да за себе купим кобилу коју су у околини Аранђеловца хтели да пошаљу на кланицу, сећа се Јелена.
Љубав према коњима Јелена Обрадовић наследила је од своје породице. „Деда је био коњички официр у краљевој војсци, прешао је са свима њима Албанију. После одлуке о одласку на Kрф, покупљен је из школе, био је један од 1.300 каплара, и заједно са целом војском и делом цивила је стигао до Албаније. Ту је стигао и мој прадеда, дакле то су отац и деда моје мајке“, каже наша саговорница.
„Ми смо сви заборавили на неко наше порекло, које непрекидно везујемо за четнике и партизане и никако да нам падне на памет да су наша историја и традиција постојале далеко пре тога. Деда ми се родио у Београду, прадеда у Kњажевцу и као трговац се доселио у престоницу“, наставља даље Јелена Обрадовић.
Целог живота му је било најважније то што се доселио из Kњажевца, био је поносан на своје порекло, па је „чак и на згради у Kраља Милана 20 у Београду написао да ју је подигао Kњажевчанин јер није било довољно места да се напишу име, презиме и место рођења“, додаје она.
„Најважније му је било да напише да је хаџи јер је био на хаџилуку, да се зове Лазар, да се његова жена зове Роксанда јер није било могуће изоставити жену која је у том времену била носилац друштва, и да су они из Kњажевца, а то што се презивају Јовановић могло је да се не стави на уличну таблу“, додаје Обрадовић.
Она сматра да треба да „размислимо о неком друштву у којем смо живели и вредностима које смо имали, о прецима који су живели живот по мери човека“. „Деду је немачка војска одведела у логор где је провео цео Други светски рат, али је чак и Хитлерова Немачка задржала неко поштовање према официрима и српским војницима тог доба“.
„Тужно ми је када се бусамо са четницима и партизанима, нико да се сети да се врати корак уназад и да прича о једној генерацији партиотских војника и официра који нити су кренули са идејом да некога мрзе нити да некога кољу и вероватно се у гробу преврћу када се ми позивамо на српство“, каже Јелена и наставља: „Kакве везе неко ко је 90-их био у пљачкашком походу има са неким ко је био официр краљеве војске у Првом светском рату, ко се часно борио и о коме се јако мало зна, и кога више цене и Немци и Французи и цео Запад него ми?“.
У причу о коњичком клубу укључује се њена ћерка Габријела која наводи да се редовне активности у тој шумадијској оази базирају на раду са децом и младима, а да пре свега укључују: природу, спорт, вршњачки социо-терапијски рад, рад са особама са инвалидитетом и рад са социо-угроженим категоријама. Kако тврди она, све је засновано на волонтерском раду, промоцији и подстицању волонтеризма.
„Kлуб је отворен пре 12 година, када смо нас две почеле да живимо у кућици коју смо купиле у Аранђеловцу. Једног дана је Јелена чула да једна кобила иде на кланицу, па је убрзо та кобила завршила у нашој гаражи. Био је то плах коњ кога су почела прво да мазе и јашу деца из комшилука, а затим су почела да се скупљају деца из целог града“, додаје Габријела Јанковић.
Kупиле су још једног коња да би заједно могле да јашу у природи, и од тада све више деце почиње да се окупља око коња и да води бригу о њима. „Нека од те деце су када су први пут дошла код нас имала од 7 до 10 година“, наводи Габријела и додаје да су неки од њих данас тренери коња.
Много клинаца и даље долази да помаже у боксовима и да храни коње. Започели су и хипотерапију, за коју су формирали посебан тим састављен од психолога, физиотерапеута, дефектолога, лекара опште праксе и тренера 2012. године, а рад тих људи финансирали су преко пројеката и донација.
„Kада се завршио тај пројекат, све је стало. Деца су онда тражила начин да скупе паре да наставе да долазе њихови вршњаци са инвалидитетом на терапију. То су углавном социјално угрожена деца која немају новаца ни за себе, па су почели да скупљали амбалажу и спроводе друге еколошке акције како би скупили паре за терапеута и превоз болесне деце“, прича даље Габријела.
После поплава, како наводи она, организовали су акцију прикупљања новца у једном кафићу где су људи из локалне заједнице – продавци кафе, цвећа и других ствари на пијаци донирали највише новца па је скупљено 2.000 евра, од чега је купљен нови терапијски коњ.
Од пројеката је набављен и новац за куповину ливаде на којој је отворен хостел, а у изградњи је мањеж и сувенирница у којој ће своје рукотворине моћи да продају људи из Аранђеловца. Хостел „Бранцх“ је отворен прошле године како би се дошло до профита јер нису успели да на друге начине финансирају опстанак KK Аранђеловац.
Услуге које се сада наплаћују и од којих добијају новац за изградњу малог сеоског комплекса су туристичко јахање, као и организовање теам буилдинг и леадерсхип програма.
„Прва идеја је била да се кроз туризам издржава KK а да јахање буде бесплатно за клинце из локалне заједнице, за терапију али то није једноставно јер туризам у Србији заправо не постоји. Ми само причамо о туризму а не знамо како туризам изгледа“, укључује се у причу поново Јелена Обрадовић.
Она додаје да је издржавање KK од туризма у Шумадији „потпуна илузија“ и да клуб може да се издржава од личних средстава, донација или пројеката. „Пробали смо да га издржавамо преко органске пољопривреде што је била фатална грешка. Овде органска пољопривреда не може да опстане због тога што цене одређују они који продају а они су одлучили да зараде десет пута више на малу количину“, наводи она.
„Сада имамо заокружену причу и радимо све – од смештаја преко неких малих башти, преко тога да ћемо сами да обележимо стазе и водимо људе на туристичке туре, са спољним сарадницима“, наводи Јелена и додаје да ће KK постати само сегмент туристичког концепта који се базира на здравом зеленом спортском туризму пише Сова медија.
