Kada je početkom novog milenijuma rešila da se odseli iz Beograda okovanog sankcijama, nemaštinom i nasiljem, već je bila zaljubljena u bujnu prirodu i mir koji pružaju planine i livade oko Aranđelovca. Rasprodala je svu svoju dedovinu i sa malim detetom rešila da započne novi život, u selu Bukovik podno Bukulje, na 400 metara nadmorske visine gde, kako tvrdi, vazduh zbog „ruže vetrova“ nikada nije zagađen.

Imovina u Beogradu koju je prodala vraćena je njenoj porodici restitucijom. „Prodala sam stan, plac i lokal i kupila imanje ovde ispod Bukulje. Kako vreme prolazi, sve mi je jasnije da odluka koju sam donela nije pogrešna“, kaže vlasnica Konjičkog kluba Aranđelovac Jelena Obradović. Osnivanje KK Aranđelovac, kojim upravlja, započelo je kao i mnoge druge dobre stvari – iz humanih razloga.
Kao dete jahala sam konje, a u mladosti sam radila u Istri u konjičkom turizmu. A KK Aranđelovac je počeo da se formira sasvim slučajno, tačnije posle odluke da za sebe kupim kobilu koju su u okolini Aranđelovca hteli da pošalju na klanicu, seća se Jelena.

Ljubav prema konjima Jelena Obradović nasledila je od svoje porodice. „Deda je bio konjički oficir u kraljevoj vojsci, prešao je sa svima njima Albaniju. Posle odluke o odlasku na Krf, pokupljen je iz škole, bio je jedan od 1.300 kaplara, i zajedno sa celom vojskom i delom civila je stigao do Albanije. Tu je stigao i moj pradeda, dakle to su otac i deda moje majke“, kaže naša sagovornica.
„Mi smo svi zaboravili na neko naše poreklo, koje neprekidno vezujemo za četnike i partizane i nikako da nam padne na pamet da su naša istorija i tradicija postojale daleko pre toga. Deda mi se rodio u Beogradu, pradeda u Knjaževcu i kao trgovac se doselio u prestonicu“, nastavlja dalje Jelena Obradović.

Celog života mu je bilo najvažnije to što se doselio iz Knjaževca, bio je ponosan na svoje poreklo, pa je „čak i na zgradi u Kralja Milana 20 u Beogradu napisao da ju je podigao Knjaževčanin jer nije bilo dovoljno mesta da se napišu ime, prezime i mesto rođenja“, dodaje ona.
„Najvažnije mu je bilo da napiše da je hadži jer je bio na hadžiluku, da se zove Lazar, da se njegova žena zove Roksanda jer nije bilo moguće izostaviti ženu koja je u tom vremenu bila nosilac društva, i da su oni iz Knjaževca, a to što se prezivaju Jovanović moglo je da se ne stavi na uličnu tablu“, dodaje Obradović.

Ona smatra da treba da „razmislimo o nekom društvu u kojem smo živeli i vrednostima koje smo imali, o precima koji su živeli život po meri čoveka“. „Dedu je nemačka vojska odvedela u logor gde je proveo ceo Drugi svetski rat, ali je čak i Hitlerova Nemačka zadržala neko poštovanje prema oficirima i srpskim vojnicima tog doba“.
„Tužno mi je kada se busamo sa četnicima i partizanima, niko da se seti da se vrati korak unazad i da priča o jednoj generaciji partiotskih vojnika i oficira koji niti su krenuli sa idejom da nekoga mrze niti da nekoga kolju i verovatno se u grobu prevrću kada se mi pozivamo na srpstvo“, kaže Jelena i nastavlja: „Kakve veze neko ko je 90-ih bio u pljačkaškom pohodu ima sa nekim ko je bio oficir kraljeve vojske u Prvom svetskom ratu, ko se časno borio i o kome se jako malo zna, i koga više cene i Nemci i Francuzi i ceo Zapad nego mi?“.

U priču o konjičkom klubu uključuje se njena ćerka Gabrijela koja navodi da se redovne aktivnosti u toj šumadijskoj oazi baziraju na radu sa decom i mladima, a da pre svega uključuju: prirodu, sport, vršnjački socio-terapijski rad, rad sa osobama sa invaliditetom i rad sa socio-ugroženim kategorijama. Kako tvrdi ona, sve je zasnovano na volonterskom radu, promociji i podsticanju volonterizma.

„Klub je otvoren pre 12 godina, kada smo nas dve počele da živimo u kućici koju smo kupile u Aranđelovcu. Jednog dana je Jelena čula da jedna kobila ide na klanicu, pa je ubrzo ta kobila završila u našoj garaži. Bio je to plah konj koga su počela prvo da maze i jašu deca iz komšiluka, a zatim su počela da se skupljaju deca iz celog grada“, dodaje Gabrijela Janković.
Kupile su još jednog konja da bi zajedno mogle da jašu u prirodi, i od tada sve više dece počinje da se okuplja oko konja i da vodi brigu o njima. „Neka od te dece su kada su prvi put došla kod nas imala od 7 do 10 godina“, navodi Gabrijela i dodaje da su neki od njih danas treneri konja.

Mnogo klinaca i dalje dolazi da pomaže u boksovima i da hrani konje. Započeli su i hipoterapiju, za koju su formirali poseban tim sastavljen od psihologa, fizioterapeuta, defektologa, lekara opšte prakse i trenera 2012. godine, a rad tih ljudi finansirali su preko projekata i donacija.

„Kada se završio taj projekat, sve je stalo. Deca su onda tražila način da skupe pare da nastave da dolaze njihovi vršnjaci sa invaliditetom na terapiju. To su uglavnom socijalno ugrožena deca koja nemaju novaca ni za sebe, pa su počeli da skupljali ambalažu i sprovode druge ekološke akcije kako bi skupili pare za terapeuta i prevoz bolesne dece“, priča dalje Gabrijela.
Posle poplava, kako navodi ona, organizovali su akciju prikupljanja novca u jednom kafiću gde su ljudi iz lokalne zajednice – prodavci kafe, cveća i drugih stvari na pijaci donirali najviše novca pa je skupljeno 2.000 evra, od čega je kupljen novi terapijski konj.

Od projekata je nabavljen i novac za kupovinu livade na kojoj je otvoren hostel, a u izgradnji je manjež i suvenirnica u kojoj će svoje rukotvorine moći da prodaju ljudi iz Aranđelovca. Hostel „Branch“ je otvoren prošle godine kako bi se došlo do profita jer nisu uspeli da na druge načine finansiraju opstanak KK Aranđelovac.

Usluge koje se sada naplaćuju i od kojih dobijaju novac za izgradnju malog seoskog kompleksa su turističko jahanje, kao i organizovanje team building i leadership programa.
„Prva ideja je bila da se kroz turizam izdržava KK a da jahanje bude besplatno za klince iz lokalne zajednice, za terapiju ali to nije jednostavno jer turizam u Srbiji zapravo ne postoji. Mi samo pričamo o turizmu a ne znamo kako turizam izgleda“, uključuje se u priču ponovo Jelena Obradović.

Ona dodaje da je izdržavanje KK od turizma u Šumadiji „potpuna iluzija“ i da klub može da se izdržava od ličnih sredstava, donacija ili projekata. „Probali smo da ga izdržavamo preko organske poljoprivrede što je bila fatalna greška. Ovde organska poljoprivreda ne može da opstane zbog toga što cene određuju oni koji prodaju a oni su odlučili da zarade deset puta više na malu količinu“, navodi ona.

„Sada imamo zaokruženu priču i radimo sve – od smeštaja preko nekih malih bašti, preko toga da ćemo sami da obeležimo staze i vodimo ljude na turističke ture, sa spoljnim saradnicima“, navodi Jelena i dodaje da će KK postati samo segment turističkog koncepta koji se bazira na zdravom zelenom sportskom turizmu piše Sova medija.

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime