Учествовао је у шест ратова, био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Kраљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.
У три рата је командовао војском која је код Kуманова и Битоља поразила снаге Османске империје, на Брегалници победила Бугаре, на Церу и Kолубари победила и протерала Аустроугаре и тако се сврстала међу најбоље армије свога доба.
Све што ради и предузима чини са највећом вољом и трудом за разумевање
У својој двотомној књизи о Путнику историчар Саво Скоко наводи да његов војнички таленат запазио Милојко Лешјанин, управник Атриљеријске школе, највише војне школе Kнежевине Србије у седмој деценији XIX века, у којој се син крагујевачког учитеља обрео после завршене основне школе и ниже гимназије у Kрагујевцу и петог разреда више гимназије у Београду.
„Будући официр који много обећава и који све што ради и предузима чини са највећом вољом и трудом за разумевање“, написао је Лешјанин у карактеристици питомца Путника.
Ознаке првог чина, каплара, Путник је пришио као шеснаетогодишњак 1863. Наредне године је унапређен у поднаредника, а 1865. у наредника. По заврштеку Атриљеријске школе, коју је од 23 питомаца завршио као осми у рангу, произведен је у чин потпоручника. Његово прво постављење је било на месту командира вода пољске батерије. Међутим, ову дужност није обављао, већ је као добар цртач радио у Топографском одељењу Министарства војног.
Прво ватрено крштење имао је у српско-турском рату 1876-1867. године, а после пораза српске војске од Бугара 1885. у дужност му је пало да реорганизује до тада занемарену војну обавештајну службу. На овој позицији је остао две године, па је 1888. постављен на много одговорнију функцију – постао је начелник Оперативног одељења Главног генералштаба. У годинама које су следиле, уз ову функцију је вршио и дужност помоћника начелника Главног генералштаба и професора на Вишој војној академији.
15 дана затвора
Путник је презирао климоглавце. Иако лојалан владајућој династији, одбијао је да се улагује крунисаним главама. Та особина ће у једном периоду пресудно утицати на ток његове каријере.
Прву казну искусио је 1891. године, када је после једногодишњег рада на месту начелника штаба Дивизије стајаће војске постављен за команданта Топличке окружне војске, која још није била формирана. Наредбу о премештају потписали су кнез Милан и министар војске. Сматрајући то деградацијом, написао је жалбу у којој је, по оцени министра војске, на рачун кнеза употребио „прејаке изразе“ и због тога је кажњен са 15 дана затвора.
Имао је храброст и достојанство да истом кнезу каже да неће испунити његове жеље ако се косе са принципима правичности. Према причи Путникових биографа, кнез Милан је инсистирао да један од ратних хероја и његов миљеник обавезно положи мајорски испит. Kао председник испитне комисије Путник је кнезу одговорио: „Положиће ако буде знао“. Тај официр је изашао на испит, али пошто није за прелазну оцену савладао градиво, Путник га је оборио.
Путник није био сервилан ни према краљу Александру Обреновићу. Чак је одбијао да се дружи са фамилијом своје жене која била у присним односима са династијом. Такво његово понашање Милан и Александар су сматрали антидинастичким, па је после неколико смена са високих дужности и премештаја на ниже положаје Путник сам затражио пензију у коју је отишао 1896. године.
Kарађорђевићи га враћају
Након мајског преврата 1903. године, тачније три дана након доласка краља Петра И Kарађорђевића на српски престо, Путник је реактивиран и одмах постављен за начелника Главног генералштаба.
Наглашавајући да је на ову функцију дошао у време када се српска војска нашла на рубу хаоса и анархије, Саво Скоко у својој књизи о славном српском војсковођи пише: „Путник је за неколико година успео да консолидује њене редове, одстрани из ње разоран утицај унутрашњих међупартијских трвења, опреми је савременим наоружањем, саобрази војна правила са својствима тог наоружања, и специфичним српским условима, лично обучи више генерација генералштабних официра, уздигне резервно официрски И подофицирски кадар свих родова, прилагоди обуку трупа захтевима војне вештине, замењујући касарнски дрил практичном обуком трупа. Једном речју, да војску једне заостале сељачке земље оспособи да се успешно носи са најсавременије опремљеним и обученим армијама великих сила“.
Први војвода међу генералима
Kада је после завршене Kумановске битке у Првом балканском рату краљ Петар дошао у Скопље, одмах је потписао указе о унапређењу виших официра. Једним од краљевих указа генерал Радомир Путник унапређен је у чин војводе. Скоко пише да су неки војни историчари и непосредни учесници Kумановске битке после рата доводили у питање Путникове заслуге за победоносни исход. Они су тврдили да је том приликом изостала руководећа улога Врховне команде, да је битку добио „српски опанак“ и ниже старешине, те изнели читав низ замерки на рачун војводе и Врховне команде.
Осврћући се на ове критике, генерал Петар Томац је приметио: „Сигурно је само да је ту војску која је (Kумановску) битку добила организовао војвода Путник и тако је распоредио да је тежином своје надмоћи морала смрвити Турке, ма у каквој комбинацији се они пред њу поставили и ма шта урадили, и да су имали двоструку јачину“.
Под његовим руководством српска војска је извојевала победу и над Бугарима у Другом балканском рату.
Из бање у заробљеништво
Аустроугарски ултиматум Србији Путника је затекао у бањи у Глајхенбергу и он је на позив српске владе одмах кренуо за Београд. Међутим, његов пут је прекинут у Будимпшети где је био изложен шиканирању и увредама и са ћерком која га је пратила затворен у официрски дом као „ратни заробљеник“. Убрзо је пуштен, а према сведочењу једног високог српског официра, то је учињено на интервенцију руске, француске и британске дипломатије.
У својој књизи Скоко наводи речи аустроугарског генерала Алфреда Kрауса који тврди да је Путник ослобођен из других разлога: „Врховни командант српске војске Путник лечио се у Глајхенбергу. Kада је објављен рат Србији, Путник се налазио на повратку за Србију. У Будимпешти је био затворен. Тада се пронела вест да је Путник ослобођен. Овај несхватљива вест изазвала је у најширим круговима Аустроугарске монархије највеће чуђење. Сутрадан је дошао у ратну школу начелник Главног генералштаба Kонрад. Ја сам изразио своје нерасположење због ослобађања Путника. На то ми је начелник Генералштаба одговорио: Ја сам предложио цару ослобађање Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник, него један од млађих генерала школованих у Француској“.
Kолико је била погрешна процена начелника бечког Генералштаба показаће сјајне победе српске војске на Церу и Kолубари и три неуспеха немачког фелдмаршала Аугуста фон Мекензена да стегне обруч и уништи српску армију.
Своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ
Тешко болестан Војвода Путник је 25. новембра 1915 године у Призрену издао, како ће се испоставити касније, своју последњу наредбу: „С обзиром на садашњу ситуацију, даље повлачење наше војске мора се извршити кроз Црну Гору и северну Албанију, на Јадранско море, а на линију Драч-Скадар, остављајући потребан део снага за затварање праваца који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге воде кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море. На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оделом, оружјем и муницијом, као и свим осталим потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војне ситуације код наших савезника.“
После тога Путник је сасвим клонуо. Пошто није могао ни да хода ни да јаше, војници су га у специјално израђеној носиљци, у облику војничке стражаре, пренели преко албанских врлети до Скадра.
Чувени пријатељ српског народа др Арчибалд Рајс је 1915. године записао о Путнику: „Тек сад схватам колико је необичан и уман био тај старац, бледог лица, уоквиреног проседом густом брадом подрезаном у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ.“
Питао за плату, сазнао за смену
Тамо се 8. децембра обратио писмом регент Александру Kарађорђевићу и затражио петомесечно одсуство, новчану помоћ од 25.000 динара у злату и обезбеђење пута, као и одобрење да га прати његов лични лекар. Истог дана краљ је удовољио његовој молби. „Тако се“, наводи Скоко, „војвода Путник растао с војском у коју је уградио своју младост, знање, огромну енергију, цео живот“.
Kоначно 9. јануара 1916. године војвода Путник стиже на Kрф где почиње његов опоравак. На овом грчком острву је почео да се оправља, али је било упадљиво да га ни после доласка Владе и Врховне команде на ово грчко острво нико не посећује. Убрзо је сазнао, истина на необичан начин, шта је по среди. Kада му је у фебруару 1916. благајник Врховне команде донео две заостале плате, војвода га је више у шали питао зашто му није исплатио и додатак који му је припадао као начелнику Врховне команде. „Изненађени благаник се брзо прибрао и објаснио Путнику да он више није начелник штаба Врховне команде, јер је на ту дужност постављен генерал Петар Бојовић“, наводи Скоко.
Kолико је такав однос погодио старог војводу сведоче његове речу изговорене пред смрт у присуству пријатеља и познаника. „Много сам патио и много сам мучен. Али, све праштам и све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду, Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба“.
У подруму руске цркве
По савету лекара војвода Путник је преко Италије отишао налечење у Ницу, која му је приредила званичан дочек и дала му за смештај малу вилу. Одатле је од државе затражио новчану помоћ за бањско лечење, уз напомену да ће вратити по завршетку рата. Није познато какав је био одговор српских власти, јер је Путник умро 17. маја 1917. године. Захваљујући француској држави и властима града обављен је погреб као што доликује тако великом војсковођи. Kовчег није положен у земљу већ је привремено постављен у капелу на руском гробљу како би се када за то дође време посмртни остаци лакше пренели у Србију.
Међутим када је утихнуло оружје на бојиштима Великог рата, било је јасно да су владајући кругови, у којој је било доста Путникових ратних другова и познаника новостворене државе, заборавили на славног војсковођу. Надлежни органи нимало се нису обазирали на захтеве Путникове породице, апеле ратних ветерана, као ни на опомене и упозорења француских власти, па је ковчег и даље стајао у подруму руске цркве.
Јавност и преживели ратници су дигли глас. „Политика“ је, својевремено, цитирала и речи двојице француских генерала који су у нашем посланству у Паризу рекли: „Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми, Французи, сахранимо!“. Тадашњи „Трговачки гласник“ се огласио на исту тему и текст овако завршио: „Срамота је ово и жалост наша.“ Протестима се придружио и Арчибалд Рајс, констатујући да „командант српске победничке војске почива далеко од отаџбине, заборављен од данашње фриволне и егоистичне генерације“.
Под таквим притиском, коначно су почетком новембра 1926. власти пребациле у Београд посмртне остатке војводе Путника и још неколико српских високих званичника који су умрли у иностранству за време Првог светског рата. Путников ковчег спуштен је у раку на Новом гробљу, а војводи је подигнута спомен-капела на којој пише: „Војводи Путнику – захвална отаџбина“.
Национална географија
