Способност да видимо и чујемо човека не даје нам се тако лако.
Шеснаестогодишња Ева је била из верујуће, православне породице. Стално су је хвалили што је била тако храбра, искрено верујућа и што се ничега није бојала. То ју је спречило да буде оно што јесте, да отворено покаже да је у ствари мала девојчица која се веома плаши и која тражи подршку. Када је умирала у очима јој се видео страх, а около се чуло само: „Како је јака!“ Тако је и умрла у самоћи, иако је око ње било пуно људи. Њени ближњии нису могли да схвате да су се они тим речима штитили од реалности, крили се од онога што се на самом делу дешавало са девојцом.
Митрополит Антоније издваја следеће разлоге наше унутрашње затворености:
- Страхови.
„Пред сваким од нас стоји питање нашег страха од патње, страдања – свог, не туђег страха. Чини нам се да ако се отворимо, чим се отворимо, чим чујемо, видимо, чим схватимо – бол ће растргнути душу. Наше учешће у животу света, у човековом животу и у Христовом животу почиње када кажемо: Да! Нека буде тако! Био то и свет и једна особа или нека измучена група људи; прихватање других значи, употребљавајући образ Христа, узимање другог човека, туђе страдање на своја леђа.“
- Гневљивост.
„Да патња не би била тако снажна, да не би раздирала душу, ми је често мењамо у гнев. Лакше је бити гневан на земаљску неправду, на кривце страдања, а потом и на онога ко пати и тражи саосећање, које ми не желимо да пружимо. Патити је пасивно стање, патити значи давати себе, и како пише у Јеванђељу, допустити да вам други учине шта желе. Бити гневан је лако, у гневу је активност, правда и моћ, иако привидна. Ми патњу, страдање доживљавамо као немоћ, незаштићеност и рањивост, док гнев углавном доживљавамо као храбру реакцију на зло у свету. На тај начин ми себе лишавамо таквог расположења, тог односа према свету и његовом болу, неизрецивом болу, који налазимо у Христу и у Богу“.
Из личног искуства знам да иза гнева често стоји унутрашња бол са којом пацијент или родбина још нису у стању да се суоче.
- Пребацивање одговорности на друге.
„Ми често на бол и патњу реагујемо двојако. Ми или се затварамо, затварамо очи, зачепамо уши, не желимо да видимо; или тумачимо на свој начин: Да, она пати! – Али ко је крив? Пати, да, али зашто ја морам да се одазовем? Зар нема нико други? Зар је она мени најближа особа на свету или ја њој? Зар нема никога ко јој је стварно близак?“
Особа пребивајући у гневу пребацује одговорност са себе на судбину, на околности или починиоца, уместо да узме живот у своје руке и изгради сопствени став о ономе што се дешава. То је позиција жртве.
Потребно је разговарати о најважнијем човековом избору: да буде жртва или да се храбро и достојанствено односи према ономе што му се догађа, суочавајући се лицем у лице са својом патњом. Међутим, ово је могуће само када имамо да се на нешто или некога ослонимо: када постоји (по Виктору Франклу) неки идеал, љубав или вера која за човека постаје важнија од његове сопствене патње и страдања. Тада с он може отворено да се суочи са сваком кризом, укључујући и смрт.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
poznajsebe.wordpress.com