Sposobnost da vidimo i čujemo čoveka ne daje nam se tako lako.

Šesnaestogodišnja Eva je bila iz verujuće, pravoslavne porodice. Stalno su je hvalili što je bila tako hrabra, iskreno verujuća i što se ničega nije bojala. To ju je sprečilo da bude ono što jeste, da otvoreno pokaže da je u stvari mala devojčica koja se veoma plaši i koja traži podršku. Kada je umirala u očima joj se video strah, a okolo se čulo samo: „Kako je jaka!“ Tako je i umrla u samoći, iako je oko nje bilo puno ljudi. Njeni bližnjii nisu mogli da shvate da su se oni tim rečima štitili od realnosti, krili se od onoga što se na samom delu dešavalo sa devojcom.

Mitropolit Antonije izdvaja sledeće razloge naše unutrašnje zatvorenosti:

  1. Strahovi.

            „Pred svakim od nas stoji pitanje našeg straha od patnje, stradanja – svog, ne tuđeg straha. Čini nam se da ako se otvorimo, čim se otvorimo, čim čujemo, vidimo, čim shvatimo – bol će rastrgnuti dušu. Naše učešće u životu sveta, u čovekovom životu i u Hristovom životu počinje kada kažemo: Da! Neka bude tako! Bio to i svet i jedna osoba ili neka izmučena grupa ljudi; prihvatanje drugih znači, upotrebljavajući obraz Hrista, uzimanje drugog čoveka, tuđe stradanje na svoja leđa.“

  1. Gnevljivost.

            Da patnja ne bi bila tako snažna, da ne bi razdirala dušu, mi je često menjamo u gnev. Lakše je biti gnevan na zemaljsku nepravdu, na krivce stradanja, a potom i na onoga ko pati i traži saosećanje, koje mi ne želimo da pružimo. Patiti je pasivno stanje, patiti znači davati sebe, i kako piše u Jevanđelju, dopustitida vam drugi učine šta žele. Biti gnevan je lako, u gnevu je aktivnost, pravda i moć, iako prividna. Mi patnju, stradanjedoživljavamo kao nemoć, nezaštićenost i ranjivost, dok gnev uglavnom doživljavamo kao hrabru reakciju na zlo u svetu. Na taj način mi sebe lišavamo takvog raspoloženja, tog odnosa prema svetu i njegovom bolu, neizrecivom bolu, koji nalazimo u Hristu i u Bogu“.

            Iz ličnog iskustva znam da iza gneva često stoji unutrašnja bol sa kojom pacijent ili rodbina još nisu u stanju da se suoče.

  1. Prebacivanje odgovornosti na druge.

            Mi često na bol i patnju reagujemo dvojako. Mi ili se zatvaramo, zatvaramo oči, začepamo uši, ne želimo da vidimo; ili tumačimo na svoj način: Da, ona pati! – Ali ko je kriv? Pati, da, ali zašto ja moram da se odazovem? Zar nema niko drugi? Zar je ona meni najbliža osoba na svetu ili ja njoj? Zar nema nikoga ko joj je stvarno blizak?“

            Osoba prebivajući u gnevu prebacuje odgovornost sa sebe na sudbinu, na okolnosti ili počinioca, umesto da uzme život u svoje ruke i izgradi sopstveni stav o onome što se dešava. To je pozicija žrtve.

Potrebno je razgovarati o najvažnijem čovekovom izboru: da bude žrtva ili da se hrabro i dostojanstveno odnosi prema onome što mu se događa, suočavajući se licem u lice sa svojom patnjom. Međutim, ovo je moguće samo kada imamo da se na nešto ili nekoga oslonimo: kada postoji (po Viktoru Franklu) neki ideal, ljubav ili vera koja za čoveka postaje važnija od njegove sopstvene patnje i stradanja. Tada s on može otvoreno da se suoči sa svakom krizom, uključujući i smrt.

 

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

poznajsebe.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime