Помаже Бог Оче Никодимос, с обзиром да знамо колико сте заузети, указали сте нам част и радост што сте пристали на овај разговор са нама. Хвала Вам на љубави и издвојеном времену.

O. Никодимос: Заиста ми је драго да разговарам са вама. Постоји много занимљивих ствари о којима можемо пуно да кажемо у овом разговору. То су ствари које се тичу ​​верног народа Божијег, човека који жели да гледа у Бога, човека који верује у Бога у свом животу.

Συνέντευξη „Θαύμα“ – Αρχιμανδρίτης Νικόδημος Καμπάρνος: “ Η μουσική είναι το μεγαλύτερο δώρο που μου έχει δώσει ο Θεός.“

Зато ја данас осећам велику част и радост што у овом разговору, са љубављу  комуницирамо са Богом који нам даје велику уметност која се зове византијска музика. Наравно да смо навикли да говоримо о термину византијска музика, али бисмо ову музику могли боље изразити као црквену. Јер не ради се само о слушању византијске музике, и неке врсте византијског времена, већ је ово музика која се обраћа онима који својим слухом и свим срцем желе да упознају Бога у цркви.

Веома млади сте постали Архимандрит (2009) и сав свој таленат и образовање које сте стекли ставили сте у службу прослављања Бога јединственим начином – појањем. Ко Вам је био надахнуће од Светитеља? Роман Мелод можда?

О. Никодимос: Слажем се.

Црква ме је врло рано призвала у своју службу, и то најпре као свештеника а потом и са титулом архимандрита. И  зато, све што чиним, чиним на корист и добробит наше Мајке цркве, и у захвалност Господу за милост коју ми је указао када ме је призвао да Му служим. Само, на почетку овог разговора, желим да разграничимо нешто: Видите, ово византијско појање, којим се ја бавим, није само музика већ способност свештеника да принесе богослужење. Ви, као и Ваши читаоци, посебно верујући, знате да се свештеник, који представља народ окупљен око Свете Цркве, обраћа Богу, моли Бога и врши Свете Тајне окупљеног верујућег народа ради.

Али у тренутку када свештеник призива Свети Дух и Свете тајне, веома је важно да срца верних буду широм отворена, спремна да пригрле Реч Божију са потпуним смирењем, а душе морају бити препуштене Божијим рукама.

Дакле, у таквом једном тренутку потребан је и јединствен начин да се то оствари, а то се постиже кроз ово посебно обраћање Господу песмом, и то се зове појање.

Када певамо наше надахнуће не долази из народа, јер народ само је катализатор, односно проводник Божанске речи од уха до срца и душе. Али, надахнуће, оно долази из текстова светих отаца.

Црквена химнологија усмерава нашу музику и таложи је у срцима људи. Све доктрине али и сва наша вера се тада на веома леп начин преносе на човека.

Даћу вам пример да боље разумете важност музике. Могу да узмем природне производе и ставим их на тањир како би људи могли да их једу без прераде. Али када кувам ове производе онда им заиста дам још један ниво. Имају више укуса.

То је оно што византијска музика чини и даје више укуса чистим производима који су реч Божија. За моје надахнуће заслужни су Свети Оци, писци песама и мелодисти наше цркве.

Одлучили сте да свој живот посветите промоцији православне духовне музике. Да ли је духовна музика један од начина да се позитивно утичена људе? Да ли разумеју поруку коју ова музика носи?

 

О. Никодимос: Заиста сам упознао људе који долазе у цркву не зато што мало верују у Бога, већ зато што заиста воле црквену музику. Наравно, не слажем се у потпуности са овом духовном димензијом музике. Музика није сама себи циљ. Музика је средство за позитиван утицај на људе. Музика је, као што сам вам раније рекао, средство којим реч Божија долази до човека. Свакако постоје људи који уз нашу музику дневно проводе скоро двадесет четири сата.

Познајем људе који се буде уз звуке византијске музике, познајем људе у чијој се кући у сваком тренутку тихо чује византијско појање, а познајем људе који се смирују и одлазе на спавање уз нашу музику.

Наравно, постоје и људи који слушају византијско појање како би могли да се моле. Молитва као комуникација са Богом у комбинацији са духовном музиком, искрено то мислим достиже границе чуда.

Уз помоћ наше музике живимо мала чуда кроз читав свој живот, Бог нас посећује, испуњава наша срца љубављу, испуњава чак и мисију нашег постојање миром и радошћу. И морам истаћи оно што је најважније, а то је да молитва уз духовну  музику може довести до вишег нивоа вере. Моју веру прати моја музика.

Који је Ваш први сусрет са звуком? Да ли је одрастање на острву Лезбос допринело тој љубави и развијању тог Вашег таланта и дара од Бога?

 

О. Никодимос : Разлог и повод да се бавим музиком, заправо један од разлога да се бавим музиком је и тај што су родитељи утицали на мене да почнем да изучавам византијску музику, клавир, теорију музике итд..

Наравно, имао сам заиста невероватног учитеља који ми је помогао да увећам љубав према Богу, кроз љубав према црквеној односно духовној  музици.

Осим тога, мислим да је развој талента дар од Бога. Бог је тај који сеје семе бесплатно, он је тај који гаји семе а ми смо ти који беремо плодове.

 

Када сте схватили да је тај дар који поседујете уједно и обавеза?

 

Музика је највећи дар који ми је Бог поклонио. Моја мисија на овом  животном путу је да Му својим појањем узвратим захвалност за дар који сам добио.

Тај дар је уједно и најјачи витамин, који  води на места и емоције несхватљиве и магичне. Чак ни мени није увек лако да разумем дар који ми је Бог дао, а знате и сами да Бог даје многе дарове сваком људском бићу.  Када се  ови Божји дарови поделе онда се осећате сити, као после најукусније гозбе али и дубоко захвални, иако знате да не заслужујемо увек све што добијемо. И знате, без обзира колико сам сит, овај дар је један од њих који ни у једном тренутку не ствара осећање у Вама, или у мени, да смо приморани да учинимo било шта посебно. Најважнија  ствар у прихватању Божјих дарова, је, заправо Божја сила и енергија, а не воља човека. Једина обавеза коју могу да имам је да свој поклон не чувам за себе, већ да га делим. Сећам се када су ми људи из моје околине рекли да имам посебан дар. Да су мој глас, и музика коју изводим заиста невероватни. Испрва  ми је било тешко да у то поверујем.  Требало ми је времена да се саживим са том чињеницом, али људи из мог  окружења били су јако упорни и на крају су ме убедили да прихватим то о чему говоре. Невероватне су поруке које свакодневно добијам од људи који слушају духовну музику, а које су препуне радости и Божје љубави, и оне су оно што ме наводи на уверење да овај поклон који смо ничиме заслужено добили и треба поделити у име Бога. Јер само се тако Бог прославља.

 

Веома сте заступљени у региону. Као соло извођач доста путујете и имате доста обавеза везаних за наступе, који свакако узимaју свој данак. Како постижете све то с обзиром да сте и Архимандрит?

 

О. Никодимос: У праву сте, постоји много концерата и музичких свечаности као и фестивала посвећених византијском појању и духовној музици.

Сваки наступ, сваки духовни концерт које сам извео у досадашњем животу искључиви су резултат љубави према људима и свету. Видите, сваки мој концерт био је део жеље, да ли дела високог свештенства, других хришћанских група или духовних музичара. У томе је управо и сва чар овог презентовања мог појања, да постоји жеља оних који се баве организацијом оваквих свечаности, јер сваки концерт, сваки наступ пред људима, за мене је огромна свечаност којој приступам са смиреношћу и побожношћу. Зато су скоро сви моји наступи резултат позива и жеље да ме људи чују и да чују ово појање.

То је заправо суштина мог позива и мог дара. Зато је најјаче осећање у мени, да ме то Бог позива да својим појањем донесем мир у душе људи.

И знате, колико год да је овај дар велики, Ви имате право, он заиста уме да буде исцрпљујућ и телесно и духовно, али, у исто време, онај осећај да си спуштен у наручје и руке Божије, ушушкан у Његовој благодати и љубави, то је заправо оно што ми даје снагу да све постигнем.

Као што сам већ неколико пута и рекао током овог разговора, ништа од овога о чему говоримо, ни благодат, ни љубав, ни дар, ништа није моје, ништа нисам стекао сам, све ми је дато бесплатно са небеса. И то је, заправо та најјача сила. Божја Енергија. Енергија коју Бог емитује је оно што ми даје радост, здравље, мир, мудрост и понизност, и све то да бих и ја на најбољи могући начин урадио свој посао, и кроз песму и кроз служење Њему, а на добробит наших душа и тела.

 

Колико се изворно Византијско појање променило у последњих хиљаду година и да ли је и под чијим све утицајем?

 

О. Никодимос : Византијска музика је настала веома једноставно и имала је јако једноставну форму, али током векова је еволуирала, проналазила нове изразе, мада је и била под утицајем спољних фактора.

У сваком случају, главна сврха византијске музике јесте да пренесе реч Божију и усади је кроз своју топлину у душама људи. Само, морамо бити свесни да византијско појање, односно, духовна музика јесте и примила, односно прихватила у неким сегментима утицаје класичне световне музике, али, истовремено морам указати на нешто што је још важније, а то је, да је византијска музика утицала на цео свет. Заиста једина музика која је утицала на свет у последњих 1500 година је црквена музика. Управо ова црквена музика наставља и обликује цео живот људи. Тек у последњих 100 година музика цркве је почела да се разликује од музике забаве.  Кроз богату историју цркве, црквена музика је била музика свакодневног живота, а музичка уметност се обликовала унутар цркве. Црквена уметност је та, која мора да учи световне уметнике и буде камен темељац утицаја у модерној култури. Сваки облик уметности нашег времена је последица црквене уметности.

 

Да ли постоји разлика у Црквеном појању између народа Блиског истока и Европе?

 

О. Никодимос: Вероватно сви облици музике изгледају, имају однос, имају међусобне утицаје који се преплићу али се свака и разликује у ономе што је најважније, а то су циљ и сврха сваке музике. Зато још једном понављам сврха и циљ наше, духовне, црквене или византијске музике, назовимо је како год нам одговара, је да свету кроз своје анђеоске звуке пренесе реч, јеванђеље и највеће истине наше свете цркве.

 

Колико је на црквено појање утицала ондашња световна музика?

 

О. Никодимос: Мислим да смо на ово питање већ одговорили у претходном питању кроз причу о секуларној, класичној музици која јесте унела неке елементе у сегменте византијског појања, али је духовна музика она која обликује секуларну.

 

Шта значи Света тајна Причешћа за Вас? Како бисте у неколико речи описали тај сусрет са Христом на Литургији? Има ли Литургија смисла без Причешћа?

 

О. Никодимос: Најважније нам је Христос оставио за крај. Последњи чин његовог живота био је да нам подари тајну Божанске Литургије.

И наравно, почетак његових чуда и живота поново је био на венчању у Кани Галилејској, када је воду претворио у вино. Највећи дар који смо добили након Васкрсења,  је да ми људи имамо могућност да се причешћујемо телом и крвљу Христовом.  Највеће искуство које човек може да доживи на земљи је када осети Божанску Литургију.  Та Божанска Литургија довољна је да човек схвати шта се тачно дешава у тренутку када се сједињујемо са телом и крвљу Христовом. Видите, да кажем мало једноставније, да би се описала моћ причешћа, не би било довољно пет интервјуа само на ту тему. Да бисмо разумели шта се тачно дешава са нашим духом у време Светог Причешћа, потребно је најпре да дубоко заронимо у свој дух, да најпре себе проучимо и схватимо шта се тачно дешава са нама у том када се приближимо Путиру и дођемо надомак  Свете Тајне Причешћа.

Волео бих да они од вас који буду прочитали овај интервју, прво погледају шта тачно идиоми значе у Христу и Православљу. Ако почнемо да разумемо и што је још важније, ако отвореним срцем и душом прихватимо ову реакцију идиома, тада ћемо заиста разумети величину Божанске Литургије. Зато је велики изазов живети у овим Христовим особинама причешћујући се, односно, једући и пијући његову крв и тело. Црква нас скоро свакодневно позива да досегнемо ово невероватно искуство. Веома је битно да имате духовника који ће вас водити до овог сасвим посебног искуства. Не можете замислити величину, јер је Света Тајна Причешћа неодвојива од Литургије. То је потпуно сједињење са Господом.

 

Какав је Ваш утисак, да ли људи, посебно млади, данас на прави начин схватају духовност? Да ли су свесни свих изазова са којима се суочавају? Активни сте на друштвеним мрежама, колико су Вам оне помогле у ширењу византијског појања као уметности?

 

О. Никодимос: Мислим да је најбоља порука младим људима, да не морате да будете на друштвеним мрежама цео дан да бисте могли  да откријете а затим и осетите сву лепоту уметности појања.

Јесте мени битан лични рад, и веома сам захвалан људима који ме прате и на друштвеним мрежама деле музику коју појем, и који одвајају своје време да се посвете ширењу уметничког дела. То јесте добар начин да се духовна музика представи свету, али, не мора нужно бити и најбољи начин.  Јер, много је већи значај за човечији ум  и дух, да уместо на друштвеним мрежама, причу о византијском појању  шири на основу личних искустава. Као што сам већ неколико пута у овом разговору поменуо, циљ и сврха је да на најбољи могући начин представимо лепоту византијске музике и лепоту Православља, кроз појање о божанској мудрости и јеванђељима, а то се набоље постиже ако посетите неки концерт духовног појања, послушате у свом храму хор који поје или неког од уметника, којих је, Слава Господу, све више. Видећете, како резултат путује светом великом брзином.

 

 

И за крај да Вас питамо, да ли сте гледали филм српске редитељке Јелене Поповић о Светом Нектарију Егинском „Божији човек“? И ако јесте, какав је Ваш доживљај овог несвакидашњег остварења?

 

О. Никодимос: Желим и јавно да честитам редитељки Јелени Поповић која је успела да заврши овај тежак задатак стварања прелепог филма.

Задатак јесте био тежак, али је уз помоћ Божјег благослова, и на радост и благодат и Господа нашег Исуса Христа и самог Светог Нектарија Егинског био веома успешан. И то само показује да је постојала Божанска воља, без које ништа на овоме свету није могуће остварити.

Много пута људи имају идеје, или снове и жеље да учине нека достигнућа. Само неколицина и успева да своје идеје спроведе у дело. То су они, Божјом вољом одабрани, да та достигнућа шире Њему у славу, и да кроз своја достигнућа служе Господу, Светитељима и Пресветој Богородици.

Филм „Божији човек“ постао је један такав сјајан чин, који узбуркао Православље. Свако ко одгледа филм излази из биоскопске сале са огромним олакшањем и  додирнут је духом много дубље, баш онко како је то и требало да се догоди,  у складу са вером коју је проповедао Свети Нектарије.

Као неко ко се и бави уметношћу, желео бих да редитељки одам признање за музику, топлину којом филм одише, фотографију, расвету, графику и свакако, одабир глумаца. Унапред се радујем, и са жељом  и нестрпљењем чекам да нам Божја милост и љубав подаре и друге овакве филмове.

На крају, желео бих да вам се захвалим на овом интервјуу и што сте ме позвали да говорим за овај дивни портал који шири Божју реч, шири Јеванђеље и истину наше Свете Православне Цркве.

Желим да Бог увек буде са свима нама, са нашим световним властима које гаје искрено пријатељство, са народом који живи у међусобној дубокој љубави и поштовању, са храмовима наше Свете Православне цркве, наших црквених великодостојника који негују братску љубав и оданост, а на радост и благодат, Господа нашег Исуса Христа, Свете Тројице и наших духовних отаца, којима додајем своју скромну жељу за благословом, и да нам свима, увек буде све добро.

Амин.

Редакција интернет портала ЧУДО

1 KOMENTAR

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име