Као и сваке године, Успење Пресвете Богородице прослављамо са поштовањем и почастима, иако службе изазивају помешана осећања.
С једне стране туга и бол јер Госпа, која је „нада безнадежних и снага немоћних“ није више физички присутна међу нама, да нас теши у животним перипетијама и да нас штити од катастрофа и искушења. С друге стране, међутим, осећамо радост и олакшање јер са уснењем није „напустила свет“ него наставља, заиста са већом смелошћу, да се моли за нас из свог небеског обиталишта.
„Какво чудно чудо. Извор живота полаже се у гроб, а гроб постаје мердевине ка небу“ (стихира на Вечерњој).
Химнограф се не задржава толико на чињеници сахрањивања животоносног тела Богородице, већ већи акценат ставља на претварање земаљског гроба у лествицу ка небу која води спасењу од смрти.
Заиста, Гетсиманија, где је њен гроб, више није место туге, већ место радости: „Радуј се Гетсиманијо, свети храме Богородице“, док се верни, предвођени Архангелом Гаврилом, позивају да подигну глас у познатој химни: ‘Радуј се благодатна, Господ је с тобом’.
Тако да, за тренутак, заборављамо тугом оптерећену атмосферу смрти и преносимо се у радосну атмосферу Благовести. Троструко понављање фразе „Здраво, благодати пуна, Господ је с тобом’ на крају сваке стихире на Вечерњој празника ствара осећај да, на крају, радост побеђује тугу.
Заиста, што дубље улазимо у химнографију дана, све више схватамо да је осећај радости преовлађујући. Много је чудних особина, дакле, у празнику Успенија: Успеније се позива на Благовести, а смрт рађа живот. У ствари, Богородица није умрла, него је „као мајка живота (Христоса) прешла у живот“.
Штавише, у њој су „превазиђене границе природе“, будући да је била „девица по порођају и жива после смрти“ (ирмос, ода 9).
„Двоструко чудо“ – да је остала девица након рођења Христа и да је „прешла у живот после смрти“ – представљено је и у другим песмама, као што је песма на Јутрењу: „Кад си родила ( Христа) било је зачеће без семена; у уснућу твоме било је умирање без трулежи’.
Познатије је, наравно, помињање овог двоструког чуда у отпусту за празник: „Родивши девственост си сачувала; у Успењу, Богородице, свет ниси оставила…“.
Чини се да химнограф није имао намеру да се задржава на пролазној тузи Успења Госпођиног, већ је хтео да нас доведе до трајне радости вечног живота коју најављује „смрт“ Госпе.
Због тога се на Успење помињу радосни догађаји Благовести Богородици, Оваплоћења и Рођења Логоса, па чак и „васкрсне“ смрти Господње. На крају, све ове „чудне карактеристике“ налазе објашњење.
Ако се Господ „сахранио као смртник“, онда „како ће Госпа одбити сахрану?“, напомиње песник на другом месту. Осим тога: „Није ни чудо што Девојка која је спасла свет умире, када је Онај кроз којег је створен свет умро у телу“ (Синаксари).
И као што његово тело није остало у гробу него је ускрсло, тако са њом ни гроб и умирање нису победили, већ је она „прешла у живот“. Заиста, као што се истиче у екапостеиларију и како је приказано на иконама празника, при њеном уснућу, „извор живота“ је предао душу Творцу живота.
Није могло бити другачије.
Онај који је добио месо и кости од њене свесвете крви не би препустио њено беспрекорно тело да се подвргне промени и пропадању смрти. Због тога ју је у рукама својим пренео са земље на небо, „славно и неизрециво“.
Замолимо, дакле, нашу драгу мајку, Госпођу, чија је смрт постала „пасош за бољи, вечни живот“, да се помоли за нас Господу да и нама подари пасош за вечни живот. Али, у исто време, не заборавимо њену сопствену опомену, која је њено завештање свим људима: „Што вам Он каже – чините“ (Јн. 2, 5).
Пошто смо, дакле, постали слуге Господње, као што је то учинила Госпа, верно следимо његову вољу да бисмо „живели побожно, само-контролно и праведно“ (Тит 2, 12).
У суштини, допустимо да „Богородица која је бесана у молитвама и непоколебива нада и Заштитница“ прими још већу смелост од свог Сина и Бога да се моли за спасење душа свих нас.
Амин.
Софија Бекри, теолог
ИЗВОР: https://pemptousia.com/2022/08/the-strange-features-of-the-dormition/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: На Успеније Пресвете Богородице 2022.
